Tog 3. septembra 1987. vojnik Aziz Keljmendi uzeo je automatsku pušku i u kasarni „Branko Krsmanović“ u Paraćinu ubio četvoricu regruta. Dvojicu Muslimana, jednog Hrvata i jednog Srbina. Keljmendi je služio poslednji mesec vojnog roka.
Petnaest dana kasnije naša septembarska klasa uputila se u kasarne širom SFRJ. Mene su poslali u Pirot, tačno dve godine pre kolege Panovića koji je o svom viđenju vojničkih dana u Pirotu pisao u novogodišnjem Nedeljniku.
Uz malu zebnju nakon „Paraćinskog masakra“ stigao sam u kasarnu, ali SFRJ je tada još uvek prilično ozbiljna država, naročito u odnosu na mnoge koje su je kasnije nasledile, pa su stvari krenule svojim redovnim tokovima. Pokušavam da zamislim majke današnjih 19-godišnjaka kako se bacaju na pločnike ispred Generalštaba na sam pomen da njihovo dete treba da ode u kasarnu i spava u istoj prostoriji sa tamo nekim Albancima, svega 15 dana nakon ovakvog masakra. Tada, iako u već relaksiranoj atmosferi koja je zaista ličila na onu iz Grlićevog filma „Karaula“ – nikome nije padalo na pamet da protestuje ili izbegava vojni rok.
U istoj spavaonici kao na nekoj nadrealnoj jugoslovenskoj „Nojevoj barci“: Bosanci, Srbi iz Beograda, Vranja i Bosanskog Broda, Hrvati iz Zagreba, Jajca i Splita, Slovenci, Albanci, Srbi i Turci sa Kosova, Crnogorci, Makedonci… Potop je došao tek četiri godine kasnije – i niko se nije „spasao“.
ODJECI OSME SEDNICE U KASARNI U PIROTU
Nekoliko dana po našem dolasku u kasarnu, 24. septembra u Beogradu dešava se Osma sednica, niko tome ne pridaje poseban značaj, većina regruta je potpuno apolitična, tek poneki Slovenac prošvercuje Mladinu kao vrhunac „opozicione misli“ u kasarni. Sećam se samo da je dan nakon Osme sednice politički komesar, kapetan Radovan, održao predavanje jedva zainteresovanim vojnicima o tome kako događaji u Beogradu neće promeniti ništa u „ustavnom ustrojstvu SFRJ, bratstvu i jedinstvu i svemu ostalom“.
Većina Albanaca u jedinici slabo govori srpski i druže se uglavnom među sobom. Među njima Ramuš iz sela Glođane pored Dečana, jedini koji besprekorno govori srpski, upisao je fakultet, druži se sa svima, pa je i jedini od Albanaca u jedinici postao desetar.
Trinaest godina kasnije, tokom bombardovanja i rata na Kosovu 1999. čitam u Vremenu tekst o Ramušu Haradinaju, vođi OVK iz okoline Dečana. Ispostavilo se, to je naš Ramuš iz kasarne. Pročitao sam posle da je nakon demonstracija na Kosovu 1989. otišao iz zemlje, jedno vreme je radio u Švajcarskoj kao obezbeđenje u diskotekama, vežbao borilačke sportove, oženio se Finkinjom i 1997. u osvit rata – ilegalno prešao Prokletije i priključio se OVK.
O svemu što se kasnije dešavalo imali smo prilike da čitamo i slušamo. Nikad se posle nismo videli ni čuli, a jednog dana verovatno ćemo saznati šta se desilo, pa je desetar JNA koji je perfektno govorio srpski i družio se sa ostalim vojnicima – toliko radikalizovan da je postao vođa OVK optužen za ratne zločine protiv civilnog stanovništva. Da li je Milošević tokom suzbijanja tih studentskih demonstracija 1989. i „skidanja“ Azema Vlasija, potpuno „odsekao“ kosovske Albance od svakog dijaloga i ideje o zajedničkom životu sa Srbima? Posle Vlasija usledio je ekstremniji Rugova, posle njega još ekstremniji Tači. Ili bi se to sve na Kosovu desilo i sa Miloševićem i bez njega? Sva ova pitanja su još uvek bez odgovora i slaba uteha onima koji su sa Kosova proterani ili su u ratu izgubili svoje najdraže.
DAN U KOJEM SU SE DNEVNICI RAZLIKOVALI
Sve što se događalo oko i posle Osme sednice – nama vojnicima a ispostavilo se ni većem delu jugoslovenske javnosti – još nije bilo potpuno jasno. Svestan da se nešto ozbiljno dešava postao sam devet meseci kasnije na stražarskom mestu kod sela Izvor nedaleko od Pirota. Kako svoju stražarsku dužnost nismo shvatali preterano ozbiljno (ko će napasti antenski stub u tamo nekoj zabiti pored Pirota?), uglavnom smo stražarske smene provodili naslonjeni na prozor stražarskog objekta gledajući TV program. Bio je 9. jul 1988. godine. Dnevnik 1 u 17.00 časova i tada je kao i danas „davala“ TV Novi Sad a Dnevnik 2 u 19.30 studio u Beogradu.
U vestima u 17.00 iz studija u Novom Sadu spiker je govorio o „rušiteljima ustavnog poretka SFRJ koji su sa Kosova došli u Novi Sad da obore legitimne organe vlasti u Vojvodini“.
Dva i po sata kasnije – spiker u Dnevniku 2 koji je išao iz beogradskog studija – potpuno obrnuta priča: „Odnarođeni režim u Novom Sadu uskratio je struju i vodu mirnim demonstrantima, Srbima i Crnogorcima sa Kosova…“
Do tog momenta iz TV aparata su uvek izlazile identične vesti. Ovo je bio momenat koji ja pamtim kao zvaničan početak raspada SFRJ i uvod u sve što će se dešavati devedesetih.
Jedanaest godina kasnije, tokom NATO bombardovanja pročitao sam vest da je pogođen i uništen i objekat veze Vojske Jugoslavije u selu Izvor pored Pirota.
Iz vojske sam se „razdužio“ 17. septembra, na dan kada su počele Olimpijske igre u Seulu. Otišao sam u Novi Sad da studiram i nakon nekoliko dana – 5. i 6. oktobra dogodila se „jogurt revolucija“ i smenjivanje „autonomaša“ u Vojvodini.
Sećam se velikog amfiteatra na Pravnom fakultetu 5. oktobra ujutro, profesor Sergej Flere predavao je sociologiju kada su došla dvojica da zatraže od njega da pošalje studente na miting kako bi se pridružili demonstrantima koje je Mihalj Kertes poveo iz Bačke Palanke. Profesor Flere je odbio da ih posluša i nastavio sa predavanjem. Devedesetih je izbačen sa novosadskog Pravnog fakulteta, danas predaje negde u Sloveniji.
Sutradan, 6. oktobra bio sam s devojkom u danas nepostojećem bioskopu „Jadran“. Gledali smo Bertolučijevog „Poslednjeg kineskog cara“. Dok smo ulazili u bioskop, na tadašnjem Bulevaru maršala Tita ispred zgrade Banovine još su trajale demonstracije. Posle trosatnog filma zatekli smo opustele ulice, sve je već bilo gotovo, „autonomaši su pali“, a na pločnicima i travnjacima ležali su ostaci i ambalaža jogurta i sendviča koji su podeljeni demonstrantima.
Naše „godine opasnog življenja“ mogle su da počnu.
