Ako postoji neko ko može da pomiri svet, onda je to Aleksandra Kokotović. Izuzetna je činjenica da smo baš nas dvoje postali prijatelji – što opet ide u prilog Aleksandrinoj medijatorskoj moći – jer sam ja skeptik, a ona puna poverenja; ja sam izgubio veru u ljude, ona vidi svetlo u svakome; ja sam sarkazam, ona je nežnost… I mogli bismo ovako unedogled.
Tešim se da nisam potpuno izgubljen jedino zbog činjenice da imam Aleksandru blizu sebe. I koliko god se trudio da se posvađam sa njom – i verujte mi, to je jedna od mojih glavnih misija u našem prijateljstvu – Aleksandra mi svaki put dokazuje da ravnoteža donosi mnogo više od disonance. I svestan sam toga, znam da je u pravu. Samo zbog sopstvene gluposti (jer se u mojim godinama zaista više ne može govoriti o neiskustvu) ne želim to da prihvatim.
Aleksandra je svesna sveta oko sebe. Bez predrasuda. To je osnova za njeno celokupno stvaranje. Ona radi sa materijalima s velikom otvorenošću. Ne pokušava da ih slomi, već radi s njihovim svojstvima koja već imaju. U tom smislu, u Aleksandrinom poimanju sveta i umetnosti ne postoji otpad, ništa što je bezvredno i ništa što nema potencijal za veličinu. Tamo gde mi vidimo slabost, Aleksandra vidi potencijal. Tamo gde se mi povlačimo i okrećemo leđa, ona pruža ruku. I to zahteva hrabrost. Danas je mnogo lakše – i zahteva mnogo manje hrabrosti – biti polarizujući. Izgleda kao da je većina nas izgubila sposobnost povezivanja. Međutim, Aleksandra uspeva da uđe u razgovor sa motivima, materijalima i publikom sa mnogo zaigranosti, dok istovremeno stvara dela koja nose duboke poruke.
I šta sada da radim sa ovom Aleksandrom koja me fascinira i istovremeno dovodi do ludila? Ne smem da sledim njeno viđenje boljeg sveta, jer svaki put kad sam se takvim idejama prepustio, budio sam se sa slomljenim nosem i obliven krvlju. Njena umetnost je opasna! Ona želi da me ubedi da smo svi vredni, da postoji šansa za svakoga i za sve. To ne mogu da prihvatim, jer je strah u meni veći od vere. Moj svet je u zaraslom žbunju, a čudovišta vrebaju iza njih. U Aleksandrinom svetu su to grmovi puni malina od kojih se pravi džem. I za sve koji su se ikada pitali šta zapravo radi „kustos“ – evo odgovora. Ja donosim skepticizam i kritičnost prema svemu. Tapšanje po ramenu i besmislene tekstove za izložbe možete dobiti od nekog drugog. Moja uloga je da ulazim u sukobe. Pre svega sa samim sobom. Ako to ne postignem, onda umetnost nije dovoljno snažna, previše je kompromisna, razvodnjena, dekorativna i prazna. Sa Aleksandrinom umetnošću sam stalno u sukobu. Kako možeš biti tako dobra? Dobra u doslovnom smislu te reči. Kao suprotnost zlu. Ispletene strukture, međusobno povezane figure, ples, zagrljaj, ljubav – sve to što me obično tera da zgađeno okrenem glavu, Aleksandra oblikuje na način koji me navodi da sumnjam u svoju aroganciju. I to je u stvari prava supermoć umetnosti – sposobnost da nas podstakne na samorefleksiju.
Sad da li je Kokotovićeva anđeo ili ne, ne usuđujem se reći. Prilično sam siguran da i nju podstiče izvesna paklena vatra. Ali to nije poenta. Nije reč o hvalospevu, već o opisivanju misaone refleksije koju Aleksandra uspeva da stvori u svojim krugovima. Vrednosti koje smo već otpisali kao nebitne ili naivne, ona živi. Tačka. A vi se sad zapitajte kada ste poslednji put uspeli u tome da pozitivnost pretvorite u značajno delo koje će imati suštinski uticaj na vašu okolinu. Ja sam već srećan kad prođe jedan dan bez alkoholizma i gunđanja. Zato očigledno profitiram od ovog specifičnog odnosa umetnice i kustosa – iako me to istovremeno dovodi do ludila. Tako da i ovog puta javno pozivam Kokotovićevu na dvoboj. Ne možeš biti tako dobra. Da bi me uverila, moraćeš da me upucaš.
Tagovi
