Iako mi nestvarno prijaju ova rashlađenja nakon paklenih vrućina, ne mogu da ignorišem poplave koje kao da će nas uskoro sve odvući pravo u kanalizaciju.
Počelo je sa našim podrumom u kom smo pre neko veče do jutra ronili. Mislili smo da je samo naša kuća nakrivo nasađena dok nismo izronili i shvatili da je ceo grad pod vodom. Nikad se neću navići na to da jedna kratka kiša može da potopi čitav grad. Kad sam bila mala, kad sam prvi put videla automobile kako plutaju po vodi, mislila sam da sanjam. Kako nešto tako teško može da se digne od zemlje i da pluta? Tad sam mislila da je kiša samo voda zbog koje nas teraju da nosimo kabanice i kišobran. Voda zbog koje neke žene kukaju da će im se pokvariti frizura.
A mene poplave u stvari uvek podsećaju na Alisu u zemlji čuda. Na trenutak kad počne da plače jer je suviše mala da bi dohvatila ključ i prošla kroz ona vrata. Kad se toliko zaplače da se cela prostorija ispuni suzama, toliko da na kraju pluta u moru sopstvenih suza. Jesu li i ovo suze? Je l’ ovaj grad ili čak cela zemlja plače jer su je zaposeli demoni? Ili plače što više nema zelenila, što svuda “niče“ beton? Ili što sve manje liči na sebe?
Ne krivim je što plače, ima milion razloga da plače. Čak iako se, kao i Alisa, umalo udavi u svojim suzama. Žao mi je samo svih onih koji moraju da plaču s njom. Onih kojima su poplave odnele kuću, kola, voćnjake… Da je sreća da poplava umesto toga, odnese sve monstrume koji žive oko nas. Da ih odvuče kroz rešetke, pravo u kanalizaciju. Ne bih imala ništa protiv da oni odu dole a da pacovi dođu gore. Pacovi su zapravo vrlo inteligentna bića.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 11. JULA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
