Afrički talas na Trgu bana Jelačića u Zagrebu nije spržio humor znojavih prolaznika. „Vidi koliki su video-bim postavili“, rekao je svom zadriglom prijatelju čovek koji se odlično služi ekavicom. „Izgleda da se spremaju da gledaju Hrvatsku u finalu.“ Iza njihovih silueta, svetleo je veliki video-bim sa scenama za fudbalsku istoriju, koje su svojim navijačima, u Rusiji i Kataru priredili igrači u kockastim dresovima.
Na tabli kafića u blizini, iz kog su i izašli fudbalski navijači zdravog cinizma, ispisan je raspored polufinala: u utorak Francuska–Španija, u sredu Engleska–Holandija. Veliki video-bimovi svetle u Parizu (dobro, svetli u Parizu svašta ovih dana), Madridu, Londonu i Amsterdamu, dok navijači čekaju trofej. Dok ovaj broj Nedeljnika stigne do vaših ruku i rožnjača, još dva video-bima, kao ovaj na zagrebačkom trgu, ostaće da svetle kao spomenici ubijenim nadama. Jer to je svaki veliki fudbalski turnir kada se podvuče crta.
Ništa mitove ne oblikuje kao pokušaj da se čovek ili čitav narod izdignu iz poraza. Tako su nastali i najveći i najvažniji fudbalski mitovi – na porazima, koje je trebalo nekako objasniti. Nesrećnim promašajem koji bi sve preokrenuo „samo da je ušla“. Incidentom koji je mogao biti izbegnut. Lošom, tendenciozno lošom sudijskom odlukom na štetu onoga ko mit pripoveda. Nesrećom kao takvom. Prokletstvom.
Na velikim turnirima prilike za ispredanje mitova su dragocene jer je malo situacija u kojima je toliko poraženih – svi sem onog ko na kraju podigne pehar. Jer su svi, sem tih srećnika, prokockali neku nadu koja je tinjala među navijačima, u novinarskim izveštajima, u svlačionici i kabinetu selektora.
Iz Nemačke će se samo jedna ekipa vratiti neubijene nade.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 11. JULA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
