14. jul 1924. Pariz. Lusi Morton je iz automobila ispala na trotoar. Svi oko nje su vikali. Na francuskom. Taksi kojim je putovala, nekoliko sekundi ranije se strmoglavo nakrivio ka ivičnjaku, a činilo se da je još jedan taksi bio parkiran sa strane. Kada je shvatila gde se nalazi, zaključila je da je zbog sudara ispala iz kabine, pravo na ulicu. Osetila je kako joj krv curi iz usta i videla svojih pet zuba kako leže na ivičnjaku pored nje.
Takmičenje na 200 metara prsno je počelo dva dana kasnije i shvatila je da je njena velika olimpijska avantura pošla naopako, piše Gardijan.
Morton je 1916. oborila svetski rekord na 150 metara leđno i osvojila titule u napornim plivačkim takmičenjima na otvorenom na Temzi, Merziju i preko zaliva Morekamb. Ali pošto su Olimpijske igre 1916. otkazane, a njeni događaji nisu bili uključeni na Igrama 1920, šira javnost je bila gotovo uverena da su njeni kapaciteti oslabili.
Godinu dana pre Olimpijskih igara u Parizu radila je puno radno vreme u pošti u Sent Anu, a pre i posle posla je trenirala.
Pripremila se dovoljno dobro da se pridruži 13 plivačica britanskog tima i izbori se za plasman u finale na otvorenom Piscine des Tourelles.
Noć uoči finala se razbolela i nije bila sigurna da može da pliva.
Prethodno popodne lokalni lekar joj je, prema njenim rečima „otvorio usta i dao lekove protiv bolova koji su dobro radili“.
Kasnije je pričala da je tog dana shvatila da može da se takmiči, da je plivala dužinu i nije gledala oko sebe. „Činilo se da ceo bazen vrvi od plivača koji pokušavaju da me izvuku iz vode.“
Osvojila je zlatnu medalju.
Tiha i skromna, Mortonova se vratila iz Pariza na doček heroja, ali je rekla da bi rado otišla kući sa stanice kako bi izbegla gužvu. Više od 10.000 čekalo je na ulicama i u njenu čast održan je građanski prijem u gradskoj kući Blekpula, gde joj je uručen … klavir.
Povukavši se nakon Igara, Morton je provela ceo život kao trener plivanja – čak je provela nekoliko sezona nastupajući u predstavi u Blekpul cirkusu. Osam godina nakon njene smrti, 1980. godine, uvrštena je u Međunarodnu kuću slavnih kao pionirska plivačica, a plava ploča stoji na zidu gradske kuće Blekpula kao trajni podsetnik na njen uspah pre jednog veka.
Te Igre iz 1924. su najpoznatije po podvizima trkača Harolda Abrahama i Erika Lidela, kao i poznatog trkača na srednje staze Daglasa Loua i veslača Džeka Beresforda koji je osvojio više zlatnih medalja. Uprkos tome što je postala prva britanska olimpijska šampionka u plivanju, podvizi Mortonove su izbledeli u istoriji, što je sudbina koja je zadesila i jednog od njenih olimpijskih saigrača, boksera Harija Melina.
Melin, koji je tada imao 32 godine, bio je neporaženi amater u srednjoj kategoriji sa londonskog Ist Enda, petostruki ABA šampion, a već je osvojio zlato na prethodnim Olimpijskim igrama u Antverpenu.
Uprkos glasinama da su najbolji dani iza njega, on je relativno lako prošao do četvrtfinala, gde se sreće sa francuskim herojem Igarom Rodžerom Brusom. Tu dobija prilično bizaran obrt.
Posle tri runde elegantnog boksa svi misle da će Melin lako pobediti. U poslednjoj rundi, britanski bokser je mahnuo belgijskom sudiji i podigao prsluk da bi mu pokazao trag ugriza na grudima. Sudija je to ignorisao i neobjašnjivo, pobednički, podigao ruku francuskog boksera.
Publika je podivljala, dok su se Melin i njegova ekipa zaprepašteni vratili u svlačionicu. Britanci se nisu pobunili, ali je švedski zvaničnik koji je posmatrao bio toliko zgrožen odlukom da je uradio posao umesto njih.
Te večeri su oba boksera izvučena pred sudijsku komisiju, a Melin je objasnio šta se dogodilo, skidajući majicu da bi pokazao živopisni ljubičasti trag ugriza.
Brus je uzvratio svojim jedinstvenim objašnjenjem – da bi mu se vilica zatvorila svaki put kada bi zadao udarac.
Praktično, „Melin nije imao sreće pa je zadobio masnicu od njegovog ugriza“. Međutim, nije ovo bio prvi prigovor na Brusa. Argentinski bokser Manolo Galjardo, kojeg je pobedio u prethodnoj rundi, takođe se žalio na ugriz. Sudije su odmah diskvalifikovale Brusa i dodelile borbu Melinu.
Olimpijske igre u Parizu 1924. možda imaju svoje poznate i večne heroje poput Abrahamsa i Lidela, ali bi 100 godina kasnije izuzetna sportska dela sportista Morton i Melina trebalo da ostanu zapamćena u istom duhu.
Tagovi
