Uprkos tome što su se i u ovoj seljačkoj zemlji teško osećale posledice velike krize od 1929 godine, nikad se u njoj nije trošilo i bančilo tako nemilice kao u to vreme. To je bilo istovremeno i doba šestojanuarske diktature kralja Aleksandra. Beograd je, čini mi se, i u tom pogledu bio najizrazitija slika zemlje: kafane su bile prepune, pilo se previše i na svim stranama, kao da je svet plivao u izobilju ili želeo da na muke teške zaboravi. Mogućno je da statistika o potrošnji alkohola ne bi pokazala nikakvu razliku između tih godina i onih ranijih ili kasnijih, ali je utisak o očajničkom, besnom pijančenju bio očit. Svakako, to je bio jedan deo stanovništva koji je tako pio, ali je on svojom besomučnošću davao pečat noćnom životu čitavoga grada. Ne mogu, dakle, tvrditi da se tada više pilo, ali je tačno da je to rađeno na upadljiviji način.
Uostalom, cilj ovih sećanja i prisećanja i nije utvrđivanje istorijskih činjenica, a još manje neke sociološke ili ideološke analize. U njima će namerno biti izbegnuto i sve ono što pretpostavljam da se može naći u arhivama ili što je već objavljeno. Ja nemam za cilj ništa drugo nego da kažem ono što pretpostavljam da neće reći neko drugi ili da neće biti saznato na drugi način i da, po mogućstvu, izložim atmosferu vremena u kome sam živeo i ocrtam ljude s kojima sam se družio i borio. Ali kako se pri tom izlaganju činjenica ne može izbeći i izvesno zaključivanje i ja ga primam s rezervom, bar utoliko što ga ni sam ne smatram konačnim i svestranim. Daleko od toga da bi se moglo pouzdano tvrditi kako je diktatura, ako ničim drugim a ono svojim pritiskom, pojačavala želju ljudi za raspusnim životom, odvraćajući im pažnju od političkih problema. I šestojanuarska diktatura, kao i svaka druga, odbila je većinu ljudi od aktivnog interesovanja za politiku.
ČITAJTE U VELIKOM LETNJEM DVOBROJU NEDELJNIKA, KOJI JE I DALJE NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
