Tita nikad nisam video uživo. Kasnije sam viđao neke Cvijetinove drugove, ali nije to bila baš prva garnitura, ako ne računam Franju Herljevića, kod koga sam bio kad me je zvao na informativni razgovor. Kao ministar unutrašnjih poslova ubeđivao me je kako je moja druga žena Karolina, inače Amerikanka, sigurno špijunka: „Ti ne znaš na šta su takve spremne!“, govorio je. „One će i decu imati sa tobom, samo da bi obavile zadatak.“ Karolina je tada morala da napusti Jugoslaviju, a ja sam pao u takvu depresiju da sam se jedva izvukao. Posle smo se našli u Nemačkoj. Herljević je valjda, posle neke utakmice na stadionu JNA, došao kod Mire i Cvijetina, počeli su da pričaju o meni i dogovorili se da me on upozori, jer je i njih bio napumpao protiv nje. Ona i ja smo bili pred brakom i živeli smo zajedno. Sve dok je nisu proterali iz zemlje. To je bilo vreme kada je svaki stranac bio špijun. U našoj ambasadi su joj, kasnije, dali vizu kao da ide na letovanje, pošto nisu ništa znali o njoj. Ali ja sam i dalje bio u takvoj frci da sam joj, kad god ode u kupatilo, trkeljisao po tašni i tražio mikrofilmove.
Mnogo su me zezali za vreme Cvijetina. Niti sam ja upoznao Miru s njim, niti sam imao bilo kakvog udela u njenoj udaji. Naprotiv! Bilo mi je čak i malo ženantno. Uđem u Klub književnika, a ono trojica ustaju: „Druže Boro, hoćete da sednete?“ Taško Načić me je prozvao „ludi princ Đorđe“.
ČITAJTE U VELIKOM LETNJEM DVOBROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 25. JULA NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
