Ponovni sukob unutar komunističke partije, onaj preloman, sudbinski i dalekosežan, nastupio je u Savezu komunista Srbije septembra 1987. na infamnoj Osmoj sednici održanoj u Beogradu. Tad su se sudarile dve struje: jedna tvrdokorna zadojena novokomponovanim srpskim nacionalizmom i druga verna titoističkom modelu države i partije. Prva struja koju je oličavao tadašnji šef partije u Srbiji Slobodan Milošević htela je radikalnu promenu odnosa vlasti U SFRJ. Druga struja predsednika SR Srbije Ivana Stambolića brinula se za očuvanje postojećeg stanja nasleđenog iz tad važećeg Ustava 1974. U ideološkoj odanosti marksizmu-lenjinizmu nije bilo razlika. Obe frakcije zaklinjale su se u Brozovo nasleđe i „bratstvo i jedinstvo jugoslovenskih naroda i narodnosti“. Okršaj se, međutim, završio lakom i brzom pobedom Slobodana Miloševića. Poraženi su pognuli glave i primili sinekure. Ipak, svoje nepristajanje Stambolić je, trinaest godina docnije, platio glavom.
Opšta ushićenost Miloševićem i njegovom politikom nije dugo trajala. Opozicioni pokreti i stranke pojavili su se već 1989. i pre zakonskog uvođenja višepartizma. Milošević je jahao na svom srbokomunizmu, opozicija se zalagala za demokratizaciju Srbije ne odričući se proklamovanih srpskih nacionalnih ciljeva. Tek je poneki opozicioni glas dignut protiv Miloševićevih ratnohuškačkih i nasilničkih namera i poduhvata. Srbi, zarobljeni u pogrešnim predstavama o nacionalizmu i patriotizmu, uvučeni su u još jedan bratoubilački, građanski, krvav, rat.
Srbija je, tih devedesetih, bila kao nožem presečena na dva pola: Miloševićev i opozicioni. Demonstracije, protesti, mitinzi, kulminirali su 9. marta 1991. na Pozorišnom trgu u Beogradu, kod Spomenika knezu Mihailu. Tuča, suzavac, vodeni topovi, dvojica stradalih, hapšenje lidera opozicije. Godinu dana posle toga – sedmodnevni Vidovdanski sabor ispred zdanja tadašnje Savezne skupštine. Potom 1993. nemiri i batinanje na stepeništu iste te velelepne građevine u centru prestonice povodom ponovljenog hapšenja čelnika opozicije. Prve opozicione pobede u pet beogradskih opština 1992. i veličanstvena pobeda u dvadeset najvećih srpskih gradova 1996. Tromesečne demonstracije po čitavoj zemlji, stotine hiljada građana i studenata na ulicama svakodnevno. Danonoćno. Pod ogromnim pritiskom, Milošević popušta i priznaje rezultate lokalnih izbora.
ČITAJTE U VELIKOM LETNJEM DVOBROJU NEDELJNIKA, KOJI JE JOŠ UVEK NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
