Da je postojala realna opasnost od rata sa Austrougarskom, znalo se još 1908. godine, kada je Aneksiona kriza dovela regionalne i svetske sile u situaciju da plešu po rubovima velikog sukoba. Tih dana, u Glavnom generalštabu Srbije sedeli su načelnik, general Radomir Putnik, i njegov pomoćnik generalštabni pukovnik Živojin Mišić i kovali strategiju odbrane u slučaju napada sa one strane dveju reka.
U to vreme, osnovna ideja bila je „držati se odbrane, dok se politička i strateška situacija ne razjasne, a tada dejstvovati prema situaciji“. U leto 1914. godine ti će nacrti, kao što je i bilo zamišljeno, u više navrata biti dorađeni i prilagođeni zahtevima trenutne situacije na terenu. Neka od tih prilagođavanja – o kojima će biti reči dalje u tekstu – žive i danas kroz udžbenike na vojnim univerzitetima širom sveta.
Plan je predviđao da bi austrougarska vojska u slučaju napada bila koncentrisana duž obala Save i Dunava, na liniji Kovin–Pančevo–Zemun–Boljevci, odakle bi nakon zauzimanja Beograda i drugih priobalnih gradova nastavila da deluje uz velikomoravski koridor prema Nišu.
Putnik i Mišić su ovu pretpostavku temeljili na proceni da će se austrougarske snage voditi geografsko-strateškom logikom i da će shodno tome glavni udar izvesti sa severa, gde je teren prohodniji. Pomoćne snage bi bile okupljene na liniji Kupinovo–Mitrovica–Bijeljina–Kozluk, odakle bi dejstvovale u manjem obimu, kao podrška glavnini u Vojvodini.
Odbrana Srbije bila bi, prema planu, postavljena nešto drugačije nego ranije. Beograd se godinama branio na ušću Save u Dunav, iza zidina Kalemegdana, ali su ovoga puta Putnik i Mišić zamislili da glavnu osovinu odbrane rasporede po liniji Svilajnac–Aranđelovac–Lazarevac, sa „odredima za odbranu“ Dunava i Save kod Beograda i Smedereva. Pomoćne snage čekale bi udare Austrougara sa zapada u Obrenovcu, Šapcu, Loznici i Užicu.
Tagovi
