Handke je dobio Nobelovu nagradu za književnost, a ne za mir. I ja bih tu stavio tačku kada je reč o nagradi. Mene zanima onaj deo gde osećamo da su svi koji su ga napali, napali u stvari nas.
Niko ne ume da mi objasni zašto za Harolda Pintera nije bilo ovakvog negodovanja, kad je on još otvorenije osuđivao odvratne bombe koje su padale po vašoj i mojoj glavi. Zar nije i Saramago bio na našoj strani na početku raspada SFRJ?
***
I da li se mi onda to sami ne odričemo Miloševića, kao što ga se ne odriče Handke?
Njegovo pravo, samo, ja ne osećam da me je branio 1995. a osećam da me je branio 1999.
I to je velika razlika. Nisu valjda svi Srbi ovde bili za Miloševića devedesetih, niti se 5. oktobar desio zato što je u Skupštinu provalila rulja agenata CIA, koji su prethodno pobedili Miloševića na izborima koje je pokrao.
Svaka čast Handkeu na osudi silovanja jedne male bespomoćne zemlje, bez odluke Saveta bezbednosti UN, svaka čast na vraćenoj nagradi 1999. Ali valjda i on zna da nije ovo zemlja Miloševića, kao što njegova Austrija nije zemlja Hitlera. Jer, samo budala može da pomisli na Hitlera, umesto na Mocarta i Štefana Cvajga kada se pomene Beč, baš kao što samo budala ili naš neprijatelj može da pomisli na Miloševića kada se pomenu Srbi…
*Iz uvodnika Veljka Lalića u novom broju Nedeljnika koji je na kioscima od četvrtka 17. oktobra.
Opširinije čitajte u štampanom izdanju, a u novom Nedeljniku o reakcijama na Handkeovu Nobelovu nagradu u svojoj kolumni piše i Ljiljana Smajlović.
A o fenomenu Petera Handkea govore pisac Miljenko Jergović, Handkeov prijatelj i prevodilac Žarko Radaković, urednik časopisa “Moderna vremena” Nebojša Grujičić…
Digitalno izdanje dostupno na NOVINARNICA.NET
Tagovi
