Džonatan Kejn se preselio iz Čikaga u Holivud 70-ih godina, ali je bio u debelom „minusu“ i bila mu je potrebna pomoć roditelja.
„Osećao sam se loše i pitao sam oca da li misli da treba da se vratim kući i odustanem od ovog mog rock’n’roll sna. Rekao mi je da se ‘držim svog oružja’, rekao je ‘Don’t stop believing’. Bilo je neočekivano da roditelji iz tog vremena kažu tako nešto. Siguran sam da bi mi bilo koji drugi otac na njegovom mestu rekao da pronađem drugi posao“, priseća se Kejn.
Pet godina kasnije, kada sam se pridružio bendu Journey, i kada je pevač Stiv Peri tražio nove pesme za album Escape, čuo je melodiju u glavi i reči svog oca koje su se savršeno uklapale uz nju.
Napisao ih je u stihovima.
„Studio Fantasy u kojem smo snimili Don’t Stop Believin’ nije imao prozore. Bio je kao grobnica i izluđivalo me to što nisam znao da li je napolju dan ili noć. Ali kada smo Nil i ja snimili album Escape, znali smo da ima nešto u ovoj pesmi. Nešto posebno. Da pesma ima potencijala. Kada spustite gramofonsku iglu, prvo što čujete je misteriozni klavir, a onda ona rečenica: ‘Samo devojčica iz malog grada, koja živi u usamljenom svetu. Privuče te’.“
Kejn kaže da svaka pesma ima sudbinu.
Kada je prvi put objavljena 1981. godine, Don’t Stop Believin’ se nije mnogo puštala na radiju. Stigla je do nekog svog puta i onda je nestala. Onda se sporadično slušala.
To je pesma koja vam daje pravo da sanjate. I još uvek ima mnogo devojaka i gradskih momaka koji žele da uđu u noćni voz koji ide u nepoznatom pravcu. Svi još uvek traže taj tračak nade i mogućnosti. To je univerzalno. To se nikada neće promeniti.
Nil Šon, gitarista i tekstopisac, kaže da je iznajmio studio u Oklandu koji je bio u vlasništvu Larija Grema iz Sly and the Family Stone. Bio je skriven i postao je mesto gde je bend radio.
„Jednog dana je Džon ušao i odsvirao na klaviru kaver za Don’t Stop Believin’, a mi smo počeli da radimo na novoj pesmi“, kaže Šon.
Pre nego što su Džon i Stiv napisali tekst, Šon je smislio „ulogu“ za gitaru, kojom im je „oslikavao“ voz, koji negde oko ponoći, klizi niz šine i ubrzava.
„Južni Detroit zapravo ne postoji, ali je u tekstu koji je Stiv napisao tako mnogo bolje zvučalo nego da se pominju Istočni ili Severni Detroit.“
Aranžman je zaista čudan. Kada čujete početak pesme na radiju, odmah biste da pređete na refren. „A refren Don’t Stop Believin’ se ne dešava do samog kraja. Stiv je uživao u tom refrenu“, kaže Šon.
Muzičari pričaju da su bili toliko dobro uvežbani, da su se u Fantasy Studios-u ponašali kao da hodaju po bini.
„Tu pesmu smo izbacili za par sati. Tako je kad imate bend sačinjen od sjajnih muzičara. Imali smo takvu hemiju. Zaista mi nedostaju dani kada su svi bili u istoj prostoriji.“
Kejn kaže da je, kada je prvi put čuo gotovu pesmu, znao da je posebna, ali su bile potrebne godine da ona postane „svetska himna“.
Svako ima svoju teoriju o tome zašto je Don’t Stop Believin’ eksplodirala u ovom veku. Prvo je bio film Čudovište, sa Šarliz Teron.
„Onda su došli Sopranovi – sećam se da mi je telefon eksplodirao i da su me svi prijatelji zvali i pitali: ‘Čoveče, jesi li video poslednju scenu?’ Onda se dogodilo Glee. Bio sam prestravljen zbog toga što sam mislio da je to tinejdžerska emisija, koja nije tako kul za nas. Nisam ni znao da će to približiti našoj generaciji našu muziku.“
Tagovi
