Meni sve ovo postaje pomalo nejasno. Kako generacija odrasla na montipajtonovcima može da doživi versku rezignaciju otvaranjem Olimpijade, i to zbog Tajne večere, koja nije bila „tajna večera“. Dešava se to. Da ne idemo dalje od Irana. Ili svake zemlje koja sklizne u klerikalizam, ili obožavanje vođe… Znamo kako se završava. Što veća zemlja, veći i kraj. Sada se i Amerika kreće u tom pravcu. Nedavno sam se vratio iz Sijetla, gde teče rasprava o tome da li je demokratija uništila Ameriku.
Pazi sad to! I to imam svako jutro dok idem po čuvenu kafu u još čuvenijem Lighthouse Roasters. Odmah kreće priča, naravno. Keti mi objašnjava situaciju u zoo-vrtovima. Poslednji dan da ne znam šta rade životinjama tamo?
Uzimam dva dupla, i dolazim.
Ali nešto drugo vidim kao problem. Kaže, 99 odsto žitelja Sijetla želi novi aerodrom, ali 99 odsto neće u svom kraju.
A o svemu mora da se glasa… I to je paraliza koja, mislim se, kod nas ne postoji… No, to je ono: svi vole izbeglice, dok ne dođu ispred njihove kuće. Ili beskućnike, kojih procentualno uopšte nema najviše u Americi, što mi je bilo čudno, već mnogo više u Francuskoj, ili u Srbiji gotovo na tom nivou, iako mi očigledno ne vidimo Rome.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 08. AVGUSTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
