Niko nije više verovao od Nemaca da je istorija završena sa padom Berlinskog zida i novim okruženjem u kome Nemačka, prvi put od nastanka, nije bila okružena neprijateljima. Sa bremenom odgovornosti za dva svetska rata i Holokaust, Nemci su želeli da veruju da je došlo vreme kada će se odnosi u svetu rešavati diplomatijom i trgovinom a ne ratovima. Sukobi u bivšoj Jugoslaviji bili su za njih atavizmi prethodnih vremena i zbog toga su imali tako oštar stav prema režimu Slobodana Miloševića.
Nemačka pati od ataksofobije – straha od nereda, haosa i inflacije (to je nemačka posebnost, nasleđe od pre sto godina). Niko od Nemaca ne zna bolje koliko je istinita definicija krize Antonija Gramšija kroz proces u kojem staro umire a novo se ne rađa i u tom interegnumu se stvaraju najrazličitiji morbidni fenomeni. Ta anksioznost proizvodi politiku čekanja, oklevanja, ekstremne opreznosti koja blokira inicijativu, napredak, uspeh.
Veoma je zabrinjavajući podatak da samo 40 odsto nemačkih građana slobodno izražava svoja politička mišljenja. Većina smatra da je mnogo bolje čuvati politička uverenja za sebe ili najbliže okruženje, što otvara veliki prostor za raznorazne „frulaše iz Hamelina“.
Stara Nemačka kakvu smo poznavali, postistorijska, utemeljena na ekonomizmu i uljuljkana u ideju o sebi kao moralnoj i civilnoj supersili, progresivno kopni. Nemačka se približava stogodišnjici dolaska na vlast nacista i Adolfa Hitlera i aveti prošlosti je ponovo opsedaju. Perverzna privlačnost nacističke propagande u oblandama Leni Rifenštal je zarazna, tim pre što nemačke narode ujedinjuju, osim jezika i kulture, porazi i osećanje krivice za Holokaust. Štaviše, teret koji nose generacije Nemaca posle Drugog svetskog rata za uništenje Jevreja u Evropi je i dalje toliko jako da se doživljava kao deo smisla postojanja Nemačke.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 08. AVGUSTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
