U staroj Jugoslaviji bio je na snazi tzv. irski sistem izdržavanja kazne. On je smatran poslednjom rečju pravne nauke. I verovatno je i bio takav, što bi jedino dokazivalo – da ova nauka i nije otišla daleko ili da je, primenjena na Jugoslaviju, stvarala neprirodne rogobatnosti. Taj sistem se sastojao u tome što je krivac postepeno, s njegovim „popravljanjem“, dobijao olakšicu u izdržavanju kazne, sve dok ne bi, prevalivši polovinu, stekao i pravo na uslovni otpust.
Svakako, tom sistemu se ne bi moglo ništa ozbiljno prigovoriti kada on u jugoslovenskoj praksi ne bi značio pretvaranje osuđenika u još većeg roba, time što mu se stalno nude bolji uslovi ako bude ne samo miran i poslušan, nego i „iskren“ prema upravi, tj. ako pristane i da bude njen douškivač. Jednom stečeni bolji status, čak i pošto bi osuđenik izišao na slobodu preko uslovnog otpusta, mogao je uvek biti ukinut bez ikakve sudske odluke, rešenjem samih upravnih vlasti: grešnika su dobri anđeli mogli za najmanju sitnicu ponovo vratiti u pakao. Nečovečnost i nasilnost organa i čitavog političkog i društvenog sistema izopačivali su i dobru nameru.
Razume se, za nas komuniste ovaj sistem izdržavanja kazne nije važio, bar ne sasvim: mi komunisti nismo dobijali uslovni otpust – niti smo ga tražili, niti su nam vlasti davale. Mi smo bili nepopravljivi samim tim što se nismo odricali ni na rečima od komunizma. Takvo što smatralo se među komunistima sramotom i izdajom, i događalo se veoma retko da bi neko tražio pomilovanje i sl. Mi komunisti smo izdržavali punu kaznu.
Pre šestojanuarske diktature na robiji je bilo veoma malo komunista. Diktatura ih nije zatekla ni desetak: Pijade, Čolaković, Vujović i dr. Oni su imali dosta liberalan režim, koji su uživali čak i jedno vreme pod diktaturom. Međutim, s diktaturom je broj komunista počeo naglo da raste, a i režim je za njih bio veoma težak: ni u čemu se nije razlikovao od onog za kriminalce. Komunisti su morali fizički da rade i jedino su bili od toga izuzeti neki intelektualci, i to ne po nekom propisu, iako voljom uprave. Sukobi s organima uprave, protestni štrajkovi glađu i štrajkovi glađu – bili su neizbežni. U jednom velikom štrajku glađu – 1932 godine – komunisti i hrvatski nacionalisti uspeli su da osetno poboljšaju svoj položaj.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 08. AVGUSTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
