Buenos Aires, prestonica psihoanalize

Jesu li svi ili skoro svi na terapiji? Ovo je sasvim sigurno zemlja sa navećim brojem psihijatara, „simbolička domovina“ Žaka Lakana. Istorijske veze između Argentine i Evrope nisu dovoljne da objasne tu dugu prevlast… danas dovedenu u pitanje drugim oblicima lečenja psihičkih tegoba pa i ličnim razvojem.

Mogu se videti na svakom ćošku. Marija Bondoni, 33 godine, ljubiteljka književnost prima pacijente na sivom neuglednom kauču ukrašenom sa par žutih i crvenih jastučića u blizini malog trga u podnožju jedne crkve. U paralelnoj ulici na pet minuta hoda odatle, na prvom spratu elegantne zgrade osmanovskog tipa pod hladom jakarande, šezdesetogodišnja Nora Silvesri nudi terapiju lakanovskog usmerenja. Na tri stotine metara odatle, Lusila Aranda koja na instagram profilu sebe opisuje kao „feministkinju“ i „peronistu“, je stručnjak za napade teskobe koje leči u svojoj ordinaciji u aveniji Snata Fe.

Veliki izbor psihijatara koji ordiniraju u „Frojdovoj vili“, kako se naziva taj mali buržoaski kvart Buenos Airesa, svedoči o argentinskoj strasti prema kauču. Prema statistikama SZO iz 2016. Argentina ima najveći broj psihologa po stanovniku u svetu: 222 na 100 000 osoba odnosno, barem četiri puta više nego u Francuskoj.

U Argentini briga o mentalnom zdravlju nije tabu. „Ovde si čudan ako ne ideš na analizu“ objašnjava Ezekilj Bereta. Prodavac u nezaobilaznoj lokalnoj knjižari Letra Viva pruža nam nedavno objavljenu knjigu ¿Qué es esa cosa llamada psicoanálisis? (Cascada de Letras, 2023, Šta je psihoanaliza?). Knjigu, koja publici približava osnovne koncepte discipline: „nesvesno“, „narcističke povrede“, „abreakciju“, „Edipov kompleks“, „poriv“, „lutajuću pažnju“, „sugestiju“, „redefinisanje“, „slobodnu asocijaciju“ ili pak „transfer“, je napisao argentinski psihoanalitičar Hernan Hose Molina. Bereta smatra da je za uključivanje u život Buenos Airesa neophodno ovladati tim rečnikom. „Ako posedite dva sata na klupi na trgu Gemes [u srcu četvrti] i slušate ljude kako pričaju, shvatićete da u nekom trenutku u razgovoru spominju svoju terapiju.“

Frojdova najezda na pampu

U kulturnom životu glavnog grada je sveprisutan i Frojd. U unedogled dugoj aveniji Korijentes gde se nalazi većina pozorišta Buenos Airesa, jedna predstava od 2012. ne silazi sa pozornice: La ùltima sesión de Freud (Frojdova poslednja seansa). U navedenom komadu, bečki psihoanalitičar kog glumi jedan od najvećih argentinskih glumaca Luis Mačin, uzalud pokušava da uveri sjajnog profesora s oksfordskog univerziteta Klajva Stepla Luisa o besmislenosti njegovog preobraćanja u katoličanstvo. Predstava je tražena i sala u pozorištu Pikadero je uvek puna. Još jedan uspešan primer je knjiga Historías de diván (Planeta, 2007, Priče sa kauča), u kojoj pisac, psihoanalitičar Gabrijel Rolon, opisuje neke od seansi osmoro od svojih pacijenata. Prodata u više od 300 000 primeraka, knjiga je 2013. godine adaptirana u televizijsku seriju u sklopu koprodukcije između argentinskog kanala Telefe i urugvajskog Kanala 10.

Kako objasniti to oduševljenje psihoanalizom s one strane Atlantika? „Piratske verzije Frojdovih sabranih dela su prevedene na španski i od 1926. su počele da kruže Argentinom“, objašnjava Marijano Ben Plotkin, istoričar i pisac knjige Frojd u pampi. Dela su najbolje prihvaćena u Buenos Airesu. „U gradu je bilo više pismenih ljudi nego u drugim delovima Latinske Amerike, nastavlja. Postojala je obrazovana publika za te knjige.“

Argentinci se ubrzo upoznaju sa teorijama Bečlije. Od 1931, najpopularniji onovremeni list Critica ima rubriku posvećenu meandrima nesvesnog. Između 1939. i 1945, popularizovana dela doktora Gomeza Nerea, Freud al alcance de todos (Frojd za sve), doživljavaju veliki uspeh među potžinjenim slojevima stanovništva. Psihoanaliza se uvukla i u ženske časopise. Od 1948. časopis Idilio poziva svoje čitateljke, uglavnom domaćice, da povere svoje snove na razglednicama koje potom profesor Ričard Rest tumači na stranicama pod naslovom „El psicoanalisis te ayudra“ (Psihoanaliza će ti pomoći).

Međutim, „zvanična“ terapeutska praksa je počela da se širi od 1940-ih ubrzo nakon dolaska evropskih psihoanalitičara koji su pobegli od fašizma. Među njima su Anhel Garma, španski republikanac i Marija Langer, austrougarska komunistkinja kojoj je (…)