Šta se dešava sa olimpijcima kada se reflektori ugase?

Olimpijski sportisti ulažu sve u trening za Igre, redovno pomerajući svoje mentalne i fizičke granice kako bi imali šanse za zlatnu medalju. Kada kažemo „sve“ zaista je tako. Četiri godine konstantnog treninga, suza, krvi i znoja, za jedan skok, jedan pucanj, trku. Ili četiri godine kontinuiranog napora da bi se, kao što je bio slučaj sa našom Angelinom Topić, na treningu pre početka takmičenja, povredili.

Da biste na jednoj nozi, uprkos bolu, uspeli da skočite do finala.

Nakon trke, skoka, plesa ili surfa, nakon više od dve nedelje Igara, život mora da se nastavi. Priprema za život nakon završetka ceremonije može biti jednako važna, naročito ako kraj Igara takođe označava i kraj profesionalne karijere.

Kejt Knifton, veslačica iz američkog tima koja je prvi put učestvovala na Olimpijadi 2024. u Parizu, razume kakav stres može doneti iznenadni prekid učestvovanja na vrhunskim sportskim takmičenjima. Nakon povrede kičme 2022. godine koja je gotovo okončala njenu karijeru, ona je naučila koliko je važno biti spreman za period koji dolazi.

„Vaše telo reaguje na intenzivne treninge, a zatim iznenada prelazi na stanje u kom više nije aktivno,“ objašnjava ona za Scientific American. „Sada sam mnogo svesnija potrebe da unapred pripremim plan za dan kada neću biti u veslačkom čamcu.“

Knifton je samo jedna od mnogih profesionalnih sportista koji su počeli da ukazuju na važnost mentalnog zdravlja u sportu. Neki od najboljih olimpijaca na svetu, poput Simon Bajls i Majkla Felpsa, takođe su otvoreno govorili o mentalnim problemima sa kojima su se susreli tokom profesionalne karijere, naglašavajući koliko je zaista nužna bolja podrška.

Studije su pokazale da se vrhunski sportisti često suočavaju sa nizom mentalnih problema, uključujući burnout, poremećaje u ishrani, anksioznost i depresiju.

Istraživanje sa Univerziteta u Torontu otkrilo je da je 41,4 procenat kanadskih sportista koji su se pripremali za Olimpijske igre 2020. godine patilo od depresije, anksioznost ili poremećaj u ishrani. U drugoj anketi olimpijaca i paraolimpijaca iz 2018. i 2019. godine, 24 procenta je prijavilo psihološki stres nakon Igara. Problemi mentalnog zdravlja su još prisutniji među sportistima koji planiraju povlačenje iz sporta, često kao odgovor na percipirani gubitak ciljeva i identiteta.

Obimna istraživanja i intervjui sa olimpijcima takođe su primetili rizik od mentalnih problema nakon takmičenja – posebno u prvih nekoliko meseci nakon Igara.

Karen Kogan, vodeća sportska psihološkinja pri američkom olimpijskom i paraolimpijskom komitetu (USOPC), kaže da je bila prisutna na igrama od 2010. godine i da je u poslednjih nekoliko godina primetila znatan porast trenda javnog govora o mentalnom zdravlju. Sportisti su počeli da govore i o „periodu razočaranja“ odmah nakon Igara.

„Kada ste fizički iscrpljeni, to znači da nemate kapacitet za visoke i lepe emocije poput radosti i uzbuđenja,“ objašnjava Endru Frisen, vanredni profesor kinezilogije na Pen Stejt Univerzitetu i sertifikovani konsultant za mentalno zdravlje.

Emocije tokom Olimpijskih igara umeju da budu poput vatrometa – svetlucajuće i intenzivne, ali kratkog veka.

Pritisak da svoju zemlju predstaviš na što bolji način, da nikoga ne razočaraš i da osvojiš medalju pred ogromnom svetskom publikom može biti ogroman. Ali, kao što Karen Kogan napominje, „sav taj hajp i intenzitet oko toga da budete olimpijac vrlo brzo nestaju“.

Kada sav sjaj nestane, ostaju sportisti ostaju sami sa sobom, svojim mislima i emocijama.  „Da li želim da nastavim da se takmičim? Treba li da preusmerim svoj život u potpuno drugačijem pravcu?“

Brijana Skari, bivša fudbalerka i dvostruka olimpijska zlatna šampionka, razume težinu tog prelaza. Njen profesionalni put je naglo je zaustavljen zbog teške povrede mozga tokom utakmice 2010. godine. Ona savetuje pionire olimpijce da već na početku počnu da razmišljaju o mogućem povlačenju i da se zapitaju: „Ko sam ja bez svog sporta?“

Razmišljanje o svojoj ljubavi prema fudbalu i veštinama stečenim na terenu pomoglo je Skari da preusmeri svoju karijeru na život trenera, motivacionim predavanjima i promovisanju svesti o povredama mozga. Strategije koje su joj pomogle u sportu, poput mentalnog prilagođavanja, često su prenose na posao, kaže ona.

Skari takođe preporučuje da sportisti naprave plan za život nakon Olimpijade. To može uključivati prijavu na radionice i profesionalne razvojne programe ili čak rezervaciju odmora ili putovanja – sve to potvrđuju i istraživanja.

Održavanje kontakta sa ostalim reprezentativcima i redovna fizička aktivnot su veoma bitni, jer iznanadan i nagli prekid bavljena sportom mogu povećati simptome depresije.  Ipak, odmor koji nam propisuju um i teko, jednako je važan.

„Na kraju, deo vašeg života povezan sa Olimpijadom će se neminovno završiti,“ dodaje Skari. „Imate mnogo vremena za sve ostale segmente svog života.“

Mentalno zdravlje je tema koja je dugo bila tabu u svetu sporta, ali Kogan primećuje da se stavovi konačno menjaju. „Ranije je postojala stigma da sportisti treba da budu jaki i izdržljivi, da se sami nose sa svim izazovima,“ objašnjava ona. „Svet ih vidi kao savršene, ali oni su kao svi mi i suočavaju se sa istim problemima.“

Napori da se razbije ova stigma pomogli su sportistima da otvorenije razgovaraju o svom mentalnom zdravlju i da traže pomoć. Stručnjaci savetuju olimpijcima da započnu razgovore o mentalnom zdravlju mnogo pre nego što Igre počnu. „Kada sportista završava pripreme pred Olimpijadu, to nije pravo vreme za vođenje ovakvih razgovora,“ kaže Endru Frisen, profesor kineziologije. „To je kao da pitate nekoga na dan venčanja da li ima dobrog advokata za razvod.“ Olimpijci takođe treba da razgovaraju o strategijama praćenja mentalnog zdravlja pre, tokom i nakon Igara.

Kejt Knifton, veslačica iz američkog olimpijskog tima, kaže da su otvoreni razgovori o mentalnom zdravlju sada postali norma među njenim kolegama. „Ljudi su otvoreni kada je u pitanju odlazak kod terapeuta. Ako neko mora da uzme pauzu od sporta, svi razumeju i pozdravljaju tu odluku.“ Ona dodaje da je jako važna i razmena iskustava o borbi sa mentalnim poteškoćama.

Sportisti i stručnjaci ističu da je u poslednjoj deceniji sportska industrija počela da promoviše bolju ravnotežu između posla i privatnog života, čak i za trenutne olimpijce.

„Ako osećate da sve svoje vreme trošite na jednu stvar, to ne doprinosi vašem mentalnom zdravlju,“ napominje Kogan. Neki sportisti su rekli da je fokusiranje samo na trening pogoršalo njihovu performansu.

Knifton navodi da američki olimpijski veslački tim sada ima novog direktora koji se fokusira na dugoročno zadržavanje sportista i razvoj identiteta van sporta. Prošle godine Knifton je odlučila da se fokusira samo na veslanje, ali nakon Igara u Parizu razmišlja o tome da pronađe posao uz trening i takmičenje. Njen tim i treneri aktivno ohrabruju sportiste da provode kvalitetno vreme sa prijateljima, partnerima, decom i porodicama, kao i da pronađu hobije koji im donose radost.

„Nedostatak hobija van veslanja štetio je mom mentalnom zdravlju,“ priznaje Knifton. Ove godine, odlučila je da se posveti novim aktivnostima – više čita, eksperimentiše sa kuvanjem i provodi vreme sa svojim timom van treninga. Nakon Igara, raduje se planiranim putovanjima sa prijateljima i posetama porodici u Teksasu, gde će uživati u opuštanju i obnavljanju veza koje su tokom treninga bile zanemarene.