U Americi trenutno postoje najmanje dve vrste meritokratije. Ekskluzivna meritokratija nalazi se na superelitnim univerzitetima i u industrijama poput Volstrita, prava, medicine i tehnologije. A tu je i otvorenija meritokratija koja egzistira maltene svuda.
U ekskluzivnoj meritokratiji prestiž se definiše brojem ljudi koji se mogu odbiti. Elitni univerziteti odbijaju 85 do 95 odsto prijavljenih kandidata. Oni koji budu primljeni veći deo života provode na konferencijama i mestima na koja je teško ili izuzetno skupo ući. Bilo da je reč o hotelskom kompleksu u kojem odsedate na odmoru ili o privatnoj školi u koju ćete poslati decu, pervazivni etos je ekskluzivnost. Što je ona veća, deblji je veo politički korektnog progresivizma kako bi se demonstriralo da smo svi dobri ljudi.
Ljudi koji pripadaju ovoj kasti izuzetno naporno rade kako bi bili imućni. Kako Danijel Markovic ističe u svojoj novoj knjizi Zamka meritokratije, između 1979. i 2006. godine, postotak radnika u prvoj petini zaposlenih koji rade više od 50 sati nedeljno skoro da se udvostručio.
Pripadnici ove kaste poseduju izvanredne veštine i odlikuje ih visoka produktivnost. Više od 70 pravnih preduzeća, navodi Markovic, generiše preko milion dolara godišnje zarade po partneru. Kada je Fejsbuk kupio Instagram za milijardu dolara, imao je svega 13 zaposlenih sa punim radnim vremenom.
Ova elitna profesionalna kasta pre nekoliko godina domogla se istraživanja Tome Piketija koji je tvrdio da je produbljivanje ekonomskih nejednakosti izazvano preusmeravanjem prihoda sa radničke klase prema kapitalu. Investitori su krivi! Ali, kako Markovic tvrdi, oko 75 odsto rasta u jednom procentu najviših zarada posledica je promena u prihodima radničke klase. Visoko obrazovani profesionalci grabe ogromne zarade ostavljajući ostale praznih ruku.
Roditelji u ekskluzivnoj meritokratiji odgajaju decu tako da ona budu sposobna da se bore u takvom sistemu. Markovic računa koliko imućni roditelji ulažu u ljudski kapital svoje dece, daleko iznad onoga što roditelji iz srednje klase mogu da investiraju. On zaključuje da imućni roditelji ulažu više od deset miliona dolara po detetu. Takva deca koja izrastaju u izbrušene mlade ljude koji raspolažu nizom veština i ostvaruju uspehe jesu neverovatna – ali ujedno i trpe neverovatne količine stresa. Čak 70 odsto studenata na Jejlu navodi da je iskusilo mentalne probleme.
Ne morate da putujete daleko da biste se našli u sredini koja ne počiva na principu ekskluzivne meritokratije. Prošlog proleća sam, recimo, proveo nekoliko dana na Univerzitetu u Arizoni (ASU) koji se definiše na suprotan način: ne brojem ljudi koje može da odbije, već brojem ljudi koje može da primi. Neophodnost visokog obrazovanja danas je veća nego ikad, a ASU se ubrzano širi kako bi odgovorio na tu potrebu. Između 2013. i 2018. godine broj upisanih studenata porastao je 45 odsto. Između 2009. i 2018, broj studenata inženjerstva porastao je sa 6.400 na 22.400.
ASU je ovo postigao pošto je dopro do onih kojima obrazovanje isprva nije bilo dostupno, a broj studenata prve generacije od 2002. se učetvorostručio. Sve je na masovnom nivou.
Sa brojem studenata porastao je i kvalitet. Resursi za istraživanja svakih šest do osam godina se dupliraju, a neki od akademskih departmana su nacionalno priznati kao jedni od najboljih po kvalitetu istraživanja.
Atmosfera se zasniva na demokratskim principima i pristupu za sve. Zaposleni na fakultetu više se tretiraju kao interdisciplinarni intelektualni preduzetnici, nego kao naučnici unutar sopstvenih disciplina.
Cilj je trenutni uticaj na društvo koliko i širenje znanja.
Starbaks određenom broju zaposlenih finansira onlajn studiranje na ASU. Veliki broj diplomaca koje sam sreo napustili su tri ili čak četiri koledža dok konačno nisu diplomirali na ASU. Ovo je otvoreno mesto u kojem mogu da napreduju.
Pripadnici bilo ekskluzivne bilo otvorene meritokratije usredsređuju se na sticanje veština. Svejedno nije lako preći iz jedne u drugu kulturu pošto se vrednosti u njihovim okvirima toliko razlikuju. Ekskluzivna meritokratija izmiče kontroli. Ako ova zemlja ne proširi institucije i ne omogući pristup nagradama koje one donose, nastaviće da se raspada.
© 2019 The New York Times
Tagovi
