Pobednik je, tvrde, bio klimav. Statika mu je bila narušena, ali greše oni koji strahuju da bi pao i razbio se u paramparčad. Pobednik nikada ne može da klone, ma šta govorile arhitekte, inženjeri, statičari i vajari. Verovatno bi se najpre zateturao, ali bi se brzo pribrao, a zatim bi, posle devedeset i jedne godine, odšetao noću, tumarajući po tvrđavi, kao dobri duh. I siguran sam da nikoga ne bi uplašio. Uostalom, bezbroj puta sam prolazio pored njega, jer je mesto na kom je postavljen idealno za klinačke, romantične šetnje i nisam primećivao ni taj gromobran, ni to da je momčina počela da se krivi. Valjda se to zove beograđansko slepilo, jer ga smatramo našim starim ortakom, pa se sećam kako su me stranci u davna vremena zapitkivali o poreklu tog bronzanog momka. Tada sam shvatio da sam katastrofalni turistički vodič u pokušaju. Da sam ga video odbeglog sa postamenta, pozvao bih ga na piće. Istina, težak jednu tonu, teško da bi mogao da sedne. Ispio bi kriglu hladnog piva stojeći, i vratio bi se nazad, svestan da je stvoren kao simbol i kao čuvar!
Kada su ga skidali, a potom ubacili u kamion, postavljeni su jastuci od peska, kako bi mu bilo udobnije. Imao je i policijsku pratnju, a kako je, ležeći, posle devedeset i jedne godine u stojećem stavu bio i te kako vidljiv, Beograđani su ga pozdravljali sirenama i vikali mu: „Drži se!“
Večno mladog, a tako starog, držala su ga svega dva zarđala šrafa i beton, a kako je izvajan od bronze, imao je gromobran, da bi se munje odbijale od njega, mada verujem da bi u slučaju paklenih nepogoda i nebeskog vatrometa podigao mač i oterao ih. Čak nisam primećivao ni da je go, ko od Meštrovića rođen. Nije me međutim iznenadilo da je izrešetan sa 30 gelera. Kakvu je drugačiju sudbinu i mogao da ima simbol Beograda, a da ne bude toliko puta upucan, a tako živ! Rešetali su ga, a on je mirno podnosio bombe i rafale, gledajući ka oslobođenim teritorijama sa druge strane Ušća. Slavni Ivan Meštrović ga je stvarao imajući u glavi i na skicama izgled Herkula, ali srpskog!
Trebalo je da bude postavljen na Terazijama, pored česme, ali su se beogradske dame pobunile, jer je bila sramota da mladoženskinje gledaju golog, zgodnog muškarca usred Beograda, pa makar bio od bronze. Bilo je i tada frke u gradskoj opštini, nemajmo iluzija da su ovi današnji vesići i bastaći revolucionarni proizvod. Naravno, i tada su žene ključno uticale na urbanističku i spomeničku politiku Kraljevine, ma šta o sebi mislili muškarci. Ispostavilo se, kao i uvek, da su pametnije. Postavljen je baš tamo gde treba, kao stražar nad najvažnijom strateškom tačkom Evrope, ušćem Save u Dunav, zbog koje krvarimo vekovima, kao da nas je đavo terao da se naselimo na ovom bajkovitom i ukletom mestu sa najlepšim zalaskom sunca, umesto da u karavanima nastavimo negde ka Skandinaviji, gde krvavo nebo u suton ne priziva zlo i interese velikih sila. Ne bismo imali izrešetanog Pobednika, ali bismo svi ostali na broju.
Nisam preterivao kada sam, u postmodernističkoj sceni, ispijao pivo s bronzanim ortakom. I ostali pojedinci su ga, prilikom njegove demontaže, smatrali čovekom, jednim od njih. Kada su ga skidali, a potom ubacili u kamion, postavljeni su jastuci od peska, kako bi mu bilo udobnije. Imao je i policijsku pratnju, a kako je, ležeći, posle devedeset i jedne godine u stojećem stavu bio i te kako vidljiv, Beograđani su ga pozdravljali sirenama i vikali mu: „Drži se!“
Nisu ga odvezli na VMA ili u Urgentni da mu daju infuziju, već je kamion pod pratnjom vozio do Bulevara pivopija u Smederevu. Tako je nazvano sokače u Jugovu, gde se nalazi atelje vajara dr Zorana Kuzmanovića koji će ga izlečiti. U sebi je decenijama trpeo roj pčela, jer su u njemu pronašli idealno mesto za osinjak. Desno stopalo mu je najviše oštećeno, tako da u sebi ima ponešto i od Ahilove sudbine.
Kada je priman u smederevski vajarski urgentni centar, ljudi su mu prilazili pažljivo, pravili selfije s njim, jer Meštrovićev sin, a kako ga drugačije nazvati, s vremenom nam je svima postao bliski rođak. Doduše, neobično je visok, četiri i po metra, a da oči ponekad varaju, pokazala bi anketa. Većina bi se kladila da je dogurao do najmanje 40 metara.
Planirani rok rehabilitacije spomenika koji je tokom decenija počeo da poprima ljudske osobine, po mom skromnom sudu, odrediće sudbinu rezultata izbora u prestonici. Neće biti to ni magične Vesićeve kocke na Trgu, čijem okretanju nema kraja, niti raskopane ulice u centru. O tome će sigurno voditi računa Aleksandar Vučić
Pobednik bi trebalo da bude na rehabilitaciji do marta. Nekako mi ne ide od ruke da analiziram vajarske metode restauracije. Rupe od gelera i metaka, orao ili soko koji se opasno klati, mač koji je ispao iz ležišta, ništa od toga na prvi pogled nije bilo vidljivo na Meštrovićevom remek-delu. Dok se bude lečio ugradnjom konstrukcija od nerđajućeg čelika koje će prolaziti kroz njegove noge, ruke i mač, što će reći da će mu uraditi koronarografiju i stentove, Pobednik će biti jedan od najčuvanijih spomenika ili ljudi, kako vam drago.
Iz ateljea čuvenog vajara Kuzmanovića, trebalo bi da bude vraćen na svoje mesto boravka negde u vreme izbora, što će značiti da njegov oporavak ne sme da se otegne, kao restauracija restauracije Trga republike ili centralnih gradskih ulica. Planirani rok rehabilitacije spomenika koji je tokom decenija počeo da poprima ljudske osobine, po mom skromnom sudu, odrediće sudbinu rezultata izbora u prestonici. Neće biti to ni magične Vesićeve kocke na Trgu, čijem okretanju nema kraja, niti raskopane ulice u centru. O tome će sigurno voditi računa Aleksandar Vučić, ako želi da ostane pobednik.
Jer Beograd bez Pobednika je isto što i Pobednik bez one stvari. Ne mislim, pritom, ni na mač, ni na pticu.
Tagovi
