Jedan od najboljih srpskih sportista Andrija Gerić tri puta je bio na Olimpu: kao igrač 1996. kao bronzani u Atini, i kao zlatni 2000. sa odbojkaškom reprezentacijom, i danas, ponovo zlatni, s vaterpolo reprezentacijom u Parizu, u jednoj sasvim novoj ulozi, sportskog psihologa. Za Nedeljnik je govorio o tek završenim Olimpijskim igrama, izazovima profesionalnog sporta i onome što dođe kasnije
***
Jokić je zaista fenomen. Vrlo je zanimljivo kako se na mrežama deli njegovo slavlje medalje s reprezentacijom, i upoređuje sa slavljem po osvajanju NBA prstena, a onda odmaranje u Somboru, s konjima. Je li to možda zdrav način shvatanja života, neka uravnoteženost, malo privatan život, malo posao, malo strast?
Nismo svi isti, svi smo različiti. On konkretno je jedan introvertni tip, koji ima mehanizam odbrane takav da kad ne igra košarku bavi se drugim stvarima – konjima, porodicom, onim što voli. To mu je način da drži „hladnu glavu“. Jer on nije u košarci 24/7.
Kad je završio NBA, rekao je „idem kući“, a ovde je slavio i sve drugačije doživljava. Svaki sportista je prvo čovek sa svojim nekim strahovima i emocijama, mehanizmima odbrane i načinom na koji komunicira, i upravo je to poenta da trener nauči da komunicira i da motiviše različite tipove ljudi.
To ne može sam?
Ne može sam trener. Kao što postoji kondicioni trener za fizičku pripremu, tako i za mentalnu pripremu, svaki ozbiljan sportista i svaki ozbiljan klub i svaka ozbiljna reprezentacija treba da imaju neku osobu koja radi na mentalnoj pripremi.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 22. AVGUSTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
