Kada je pre nešto više od mesec dana počelo da se šuška o tome da bi Džoa Bajdena u predsedničkoj trci protiv Donalda Trampa mogla da zameni aktuelna potpredsednica Sjedinjenih Američkih Država, Kamali Haris nije se predviđala blistava postizborna budućnost. Danas, međutim, iste one ankete koje su pre samo nekoliko nedelja ukazivale na to da će Tramp (posebno nakon atentata u Batleru) ubedljivo pobediti Harisovu i ponovo zauzeti Belu kuću, daju dijametralno suprotne prognoze; ako je verovati njima, nekadašnja državna tužiteljka sada je u blagoj prednosti u odnosu na Trampa.
Ali koliko zapravo treba verovati anketama koje mere šanse predsedničkih kandidata?
Američki predsednički izbori iz 2016. i 2020. godine pokazali su koliko ankete mogu da budu podmukle, prevrtljive. Okej, ankete uoči prethodnih izbora možda jesu pogodile da će Bajden postati novi predsednik, ali su istovremeno i užasno potcenile podršku koju kod glasača uživa Donald Tramp. Pazite sad ovo. Prema istim tim anketama, Bajden je 2020. godine u Viskonsinu vodio za oko 10 poena, ali je na kraju pobedio sa samo jednim poenom razlike, u Mičigenu se procenjivalo da ima osam poena prednosti, ali je, ispostaviće se, imao svega tri, dok mu se u Pensilvaniji predviđalo solidnih plus pet, da bi se ta prednost na kraju istopila na plus jedan. Kamala Haris, prema trenutnim anketama, vodi u sve tri navedene države, ali s manjom razlikom nego što je Bajden vodio 2020.
Pitanje je: ako su ankete pre četiri godine toliko omašile, i ako je Bajden s većom projektovanom prednošću na kraju jedva uspeo da ostvari pobedu u te tri države, koliko je onda realno očekivati da će ih Kamala „osvojiti“? Ukoliko bi se projekcije anketara pokazale jednako pogrešnim kao što su to bile one iz 2020, Kamala Haris bi, zapravo, izgubila ove izbore.
A kako je do takvih kolosalnih grešaka uopšte i došlo?
Prema pisanju „Atlantika“, isprva je vladalo uvreženo mišljenje da glavni problem leži u tome što uoči izbora 2016. godine anketari u svoja istraživanja nisu uključili dovoljan broj „belaca bez fakultetskog obrazovanja“, odnosno profila građana koji uglavnom podržavaju Trampa. Zbog toga su se četiri godine kasnije više usredsredili na reprezentativnost ispitanika, te shodno tome prilikom istraživanja i razgovarali s većim brojem „belaca bez fakultetskih diploma“, ali su i uprkos tome opet podbacili. Zašto? Zato što, tako bar „Atlantiku“ objašnjavaju stručnjaci, građani koji glasaju za Republikansku partiju često ne žele da odgovaraju na ankete, jer su oni uglavnom veoma nepoverljivi prema institucijama kojima upravljaju demokrate, a samim tim i prema anketarima i medijima.
Anketari su se dosad uglavnom držali „udžbeničkog“ prikupljanja uzoraka, odnosno teorije po kojoj, ukoliko u svoje istraživanje uključite jednak broj belaca, crnaca i Latinoamerikanaca, evangelista, protestanata, ateista i ostalih konfesija, muškaraca i žena, onda tu greške ne bi trebalo da bude. Takve „politički neutralne“ varijable očigledno nisu dovoljne.
„Nakon izbora 2016, delovalo je kao da je glavni razlog nepoklapanja anketa i konačnih rezultata to što nismo uspeli da dopremo do belaca bez fakultetskog obrazovanja, naročito na Srednjem zapadu“, objašnjava Kris Džekson, jedan od čelnih ljudi Ipsosa. „Međutim, izbori iz 2020. pokazali su nam da nije sve baš tako crno-belo, i da postoji neka dimenzija političkog ponašanja koja je neuhvatljiva, neizmerljiva. Zato smo morali da počnemo da se obaziremo na nove političke varijable.“
Ma koliko anketari mrzeli oslanjanje na političke varijable, čini se da su one neminovne. Zbog toga sve veći broj anketara pre istraživanja proverava demokratsko-republikanske odnose snaga u saveznim državama, ne bi li ih preslikali i na strukturu svojih uzoraka. Još jedna od metoda koje mogu biti od pomoći jeste pitati ljude za koga su glasali na prethodnim izborima, pa onda na osnovu toga određivati broj uzoraka. Na primer, ukoliko je u određenoj saveznoj državi Tramp osvojio 60 odsto glasova, a anketaru prilikom istraživanja samo 50 odsto ispitanika reklo da je glasalo za njega, onda bi anketar morao da obavi još razgovora, dok se te dve brojke približno ne izjednače. Međutim, ni ta tehnika nije savršena, jer ljudi neretko lažu o tome za koga su glasali, naročito ukoliko su glasali za onog koji je na kraju izgubio izbore.
Ipak, anketari veruju da će istraživanja ove godine biti daleko preciznija. Kao osnovni argument za to oni navode činjenicu da im ovoga puta i ispitanici koji tvrde da su 2020. glasali za Trampa, baš kao i oni koji tvrde da su podržali Bajdena, odgovaraju otprilike istom brzinom.
Demokratska anketarka Natali Džekson tvrdi da je Harisova u daleko boljoj poziciji nego što je to bio Bajden, i da anketarska predviđanja njene pobede nisu samo puka posledica činjenice da su „plavi“ birači tradicionalno skloniji učestvovanju u anketama od onih „crvenih“.
„Brojke se u Trampovom slučaju nisu promenile“, kaže ona. „To pokazuje da su se neodlučni građani, ili građani koji podržavaju neke treće političke opcije, okrenuli Kamali Haris.“
Politički anketari su umnogome nalik olimpijcima. Naporno rade, spremaju se i usavršavaju, ali jesu li njihove pripreme bile dovoljne – to se pokaže tek svake četvrte godine. Za kraj, bitno je spomenuti da anketari znaju veoma malo o svojim ispitanicima. Zato, ako Tramp ponovo namagarči (kako prikladan izraz!) ankete i odnese pobedu, to će biti isključivo zbog toga što, i nakon svih ovih godina studioznog proučavanja novih političkih varijabli i nastojanja da se proces odabira ispitanika učini reprezentativnijim i realnijim, dobar deo njegovih glasača za anketare i dalje ostaje prava pravcata enigma.
Tagovi
