Bio je ponedeljak, sedam sati ujutru, kraj avgusta meseca, i na jednoj steni, koju bi more zapljuskivalo da je bilo uzburkano, ali ne i sada, more je bilo mirno i toplo, skoro 28 stepeni, što je i za ribe i školjke u Jadranskom moru previše, dakle, na steni je sedeo Profesor filozofije, na sebi je imao majicu na kojoj je pisalo ‘Spoznaja ovoga jutra je bila kratka i jasna: treba istrajati; ništa što sam spoznao u miru, nije mi nanelo štetu’, ispred sebe je imao gomilu sitnijeg kamenja koje je sakupio i bacao je to kamenje u more, i pričao je sam sa sobom: „Ovo je moje poslednje jutro ovde, ali ovo je i poslednji put da sedim ovako i gledam u more, nemam više nijedan razlog da dolazim na ovo ostrvo, ili na neko drugo mesto blizu mora, kao što nemam nikakvu želju da gledam šume, planine, jezera, reke, potoke, brda i doline, i bilo šta što je izvan sobe, ili bilo koje druge zatvorene prostorije. Soba je moja sudbina. Četiri zida, plafon i pod, to je moje okruženje. Činjenica je da mi godi kada se izmestim na neko vreme, putovanja prijaju, ali sve sam više siguran da ja nisam zbog toga rođen, da mi bude prijatno na ovom svetu. I sve češće mislim, i verujem u to, da mi je mesto u onom smradu i jami od grada, koji svojim sve bučnijim besmislom ubija i duh i um svakome koga dohvati, i moj zadatak je očigledno da budem tamo, zatvoren u svojoj sobi.“ Onda se začuo nečiji glas: „Ajme, a ja sam mislio da ako prođem nekako ovaj mesec i ako bude nerešeno u borbi sa samim sobom, dobro sam prošao, ali više nemam od vas ni gde kozu da prošetam.“
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 05. SEPTEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
