Želite dug život? Evo šta nauka kaže

Da li ste pomislili da ono što bismo mogli da nazovemo socijalnim kapitalom može da utiče na naše zdravlje jednako kao i rutina vežbanja? U svojoj knjizi o našim vezama, Dejvid Robson istražuje dokaze i razloge za ovu, mnogima, iznenađujuću povezanost.

Ako ste pratili najnovija razmišljanja o blagostanju i dugovečnosti, primetili ste da se sve više pažnje posvećuje stanju međuljudskih odnosa.

Ispostavlja se da su ljudi sa uspešnim društvenim mrežama (ne misli se na one koje pokazuje skrintajm) daleko zdraviji od onih koji se osećaju izolovano. Interakcija sa drugima toliko je povezana sa dugovečnošću da je Svetska zdravstvena organizacija osnovala novu Komisiju za socijalnu povezanost, nazivajući je „globalnim zdravstvenim prioritetom“.

Možda ste pomalo skeptični prema ovim tvrdnjama i misterioznim mehanizmima koji navodno povezuju naše fizičko blagostanje sa snagom naših odnosa. Međutim, naše razumevanje „biopsihosocijalnog“ modela zdravlja raste već decenijama.

Istražujući za svoju knjigu “The Laws of Connection”, Robson je otkrio da naši prijatelji mogu uticati na sve, od jačine našeg imunološkog sistema do naših šansi da preminemo od srčanih bolesti. Zaključci ove studije su jasni: ako želimo dug i zdrav život, prioritet bi trebalo da budu ljudi oko nas.

“Koreni ove nauke mogu se pratiti unazad do ranih 1960-ih godina. Tada je Lester Breslou iz Kalifornijskog državnog odeljenja za javno zdravlje započeo ambiciozan projekat da identifikuje navike i ponašanja koja vode ka većoj dugovečnosti. Da bi to postigao, angažovao je gotovo 7.000 učesnika iz okolnog okruga Alameda. Kroz sveobuhvatne upitnike, izgradio je izuzetno detaljnu sliku njihovih životnih stilova, a zatim je pratio njihovo blagostanje tokom narednih godina”, piše Robson za BBC.

Tokom decenije, Breslou je sa timom identifikovao mnoge “sastojke” koji su sada poznati kao ključni za dobro zdravlje.

“Ne pušite, pijte umereno, spavajte sedam do osam sati noću, vežbajte, izbegavajte grickalice, održavajte umerenu telesnu težinu, doručkujte. U to vreme, nalazi su bili toliko upečatljivi da je, kada su mu kolege predstavile rezultate, verovao da se neko šali. Verovatno vam nije potrebno da objašnjavam ove smernice u više detalja – ‘Alameda 7’ su sada osnova većine javnozdravstvenih preporuka”, piše Robson.

Istraživanje je nastavljeno, i do 1979. godine, dvojica Breslouovih  saradnika otkrili su osmi faktor koji utiče na dugovečnost ljudi, a to je socijalna povezanost.

U proseku, ljudi sa najvećim brojem veza imali su oko 50 posto manju verovatnoću da preminu. Ovaj rezultat je ostao konstantan čak i nakon što su kontrolisali faktore kao što su socioekonomski status i zdravlje ljudi na početku istraživanja, kao i konzumaciju cigareta, vežbanje i ishranu.

Kada se detaljnije istražilo, postalo je jasno da su svi oblici odnosa važni, ali neki su značajniji od drugih. Tako osećaj povezanosti sa bračnim partnerima i bliskim prijateljima pruža najveću zaštitu. Mada, čak i povremeni poznanici pomažu.

Naučnici su navikli da gledaju telo kao neku vrstu mašine, uglavnom odvojene od našeg mentalnog stanja i socijalne sredine. Međutim, od tada je opsežno istraživanje potvrdilo da povezanost i usamljenost utiču na našu sklonost ka mnogim bolestima.

Srž problema

Socijalna podrška može ojačati vaš imunološki sistem i zaštititi vas od infekcija. Na primer, 1990-ih godina, Šeldon Koen sa Univerziteta Karnegi Melon u SAD zamolio je 276 učesnika da daju potpune detalje o svojim socijalnim vezama. Testirani su na prisustvo postojeće infekcije, zatim su stavljeni u karantin i zamoljeni da udahnu kapljice vode sa rinovirusom – uzročnikom kašlalj i kijavicu u mnogim slučajevima.

Tokom narednih pet dana, mnogi učesnici su razvili simptome, ali ovo je bilo značajno ređe kod onih sa velikim i raznovrsnim socijalnim vezama. Oni sa najnižim nivoom socijalne povezanosti imali su tri do četiri puta veći rizik od razvoja prehlade u poređenju sa onima sa bogatijim mrežama porodice, prijatelja, kolega i poznanika.

“Svaki dobar naučnik uvek treba da razmotri da li drugi faktori mogu objasniti rezultate. Razumljivo je pretpostaviti da bi usamljeni ljudi mogli biti manje fizički aktivni, na primer, ako provode manje vremena sa prijateljima i porodicom. Međutim, povezanost je ostala čak i nakon što su istraživači uzeli u obzir sve te faktore, a veličina efekta daleko prevazilazi koristi od uzimanja vitaminskih dodataka – još jedne mere koju možemo preduzeti da bismo poboljšali naš imunološki sistem”, piše Robson.

Povećanje socijalnog zdravlja utiče i na rizik od hroničnih, životno promenljivih stanja kao što je dijabetes tipa 2. Ovaj oblik dijabetesa nastaje kada pankreas prestane da proizvodi dovoljno insulina, a ćelije u telu prestanu da reaguju na insulin koji se nalazi u krvi – to sprečava razgradnju šećera u krvi koja je potrebna za snagu ćelija.

“Faktori poput gojaznosti mogu doprineti dijabetesu, ali čini se da i kvalitet vaših odnosa igra ulogu. Studija sa 4.000 učesnika u Engleskom longitudinalnom istraživanju starenja otkrila je da je viši rezultat na UCLA skali usamljenosti (upitniku koji naučnici koriste za merenje socijalne povezanosti) prediktor početka dijabetesa tipa 2 u narednoj deceniji. Postoje čak i naznake da ljudi sa jačim socijalnim vezama imaju smanjen rizik od razvoja Alzheimerove bolesti i drugih oblika demencije”, navodi Robson.

Međutim, najjači dokazi odnose se na kardiovaskularne bolesti. Ogromne studije koje prate zdravlje desetina hiljada ljudi tokom godina neprekidno su isticale ovu vezu. To se može videti u najranijim fazama. Ljudi sa lošim socijalnim odnosima imaju veću verovatnoću da razviju hipertenziju – i u najlošijim ishodima, gde usamljenost povećava rizik od srčanog udara, angine ili moždanog udara za oko 30 odsto.

Kako bismo procenili ukupni značaj socijalnog zdravlja, Džulijana Holt-Lunstad, psiholog sa Brigham Young Univerziteta u Provu, Juta, prikupila je nalaze iz 148 studija. Zajedno su obuhvatili 300.000 učesnika i proučili prednosti socijalne integracije i opasnosti socijalne dislokacije.

Zatim je uporedila efekte usamljenosti sa rizicima različitih drugih faktora životnog stila, uključujući pušenje, konzumaciju alkohola, vežbanje i fizičku aktivnost, indeks telesne mase (meru gojaznosti), zagađenje vazduha i uzimanje lekova za kontrolu krvnog pritiska.

Rezultati, objavljeni 2010. godine, bili su zapanjujući: Holt-Lunstad je otkrila da veličina i kvalitet socijalnih odnosa ljudi ili su jednaki ili nadmašuju gotovo sve druge faktore u određivanju smrtnosti ljudi. Što se više ljudi oseća podržano od strane ljudi oko njih, to je njihovo zdravlje bolje i manja je verovatnoća da će umreti.

Socijalna povezanost – ili njeno odsustvo – igrala je veću ulogu u zdravlju ljudi nego konzumacija alkohola, vežbanje, indeks telesne mase i zagađenje vazduha.

Samo efekti pušenja su se približili.

Korelacija ili uzročnost?

Ova istraživanja su naišla na kritike. Za čvrst dokaz uzročne povezanosti između jednog faktora životnog stila i ukupne dugovečnosti, bilo bi potrebno sprovesti kontrolisani eksperiment, u kojem se ljudima nasumično dodeljuju različiti uslovi. Tako se testiraju nova sredstva – neki uzimaju lek, dok drugi uzimaju placebo, a zatim se beleže različiti rezultati.

“U ovom slučaju, morali biste da dodelite neke ljude u uslov usamljenosti, uskraćujući im prijateljstva, dok bi drugima dali već spremnu socijalnu mrežu punu ljubaznih ljudi. Očigledno, ovo je etički sporno i praktično nemoguće izvesti – činjenica koja je dovela do sumnje kod nekih ljudi o tome da li su očigledni efekti socijalne povezanosti stvarni i značajni. Oni sugerišu da su naučnici možda propustili neki faktor koji stvara iluziju povezanosti između naših socijalnih života i našeg zdravlja i dugovečnosti, uprkos njihovim najboljim naporima”, piše Robson.

Međutim, kaže, ovaj argument nije baš toliko razoran koliko izgleda, kako je nedavno istakla Holt-Lunstad u pregledu istraživanja.

“Na kraju krajeva, ne možemo sprovesti randomizovane eksperimente na ljudima da bismo dokazali opasnosti pušenja koje skraćuju život – etički bi to bilo još problematičnije – ali malo koji naučnik danas bi negirao činjenicu da jedno uzrokuje drugo. To je zato što naučnici imaju druge kriterijume (poznate kao Bradford Hill smernice) za dokazivanje uzročne povezanosti između životnog stila i bolesti”.

Holt-Lunstad ističe da u dugoročnim studijama poput istraživanja Alameda naučnici mogu tražiti „temporaličnost“ – da li izbor životnog stila prethodi razvoju bolesti. U ovom slučaju, redosled je vrlo jasan: ljudi su prijavili svoju usamljenost mnogo pre nego što su razvili loše zdravlje. Naučnici takođe mogu tražiti „odnos doze i odgovora“ – da li veće izlaganje predloženom faktoru životnog stila rezultira većim rizikom. Ponovo, postoji jasan obrazac – neko ko je potpuno izolovan je verovatnije da će patiti od lošijeg zdravlja nego neko ko je povremeno usamljen, a ovaj poslednji pati više od nekoga ko ima živahno okruženje.