Dok na prstima hodam da ne probudim bebu, razmišljam o svim mamama, tatama, babama i dedama kojima dugujem izvinjenje. Čitav život prevrtala sam očima na roditelje koji decu panično štite od buke, zime i bakterija. Verovala sam da ako bebu od starta pokušavaš da sačuvaš od svega lošeg da će kasnije samo biti podložnija svemu tome lošem. (I dalje donekle to mislim, kad su u pitanju bakterije, živim s četiri psa, nije kao da imam izbora, pa se kunem u ciganski imunitet…) Bila sam recimo ubeđena da su deca koja se bude na svaki zvuk, proizvod preteranog roditeljskog protekcionizma. Samouvereno sam u sebi ponavljala: „Ja svoju decu nikad neću tako.“ Šta sve nikad nisam svoju tad još uvek nepostojeću decu…
I tako sam svoju bebu, otkad je došla iz bolnice, optimistično izlagala svakoj vrsti galame. Nisam to radila namerno, prosto smo živeli kao i pre bebe. Dok je dremala u dnevnoj sobi, Reska je japanskom testerom sekao daske, hiltijem bušio rupe u zidu, brusilicom skraćivao šrafove. Ponosno sam je gledala kako spava uz sve te horor zvuke ili još bolje, ponosna sam gledala sebe kako je ne štitim od buke i ne pravim od nje ‘debila’, kako je moj tata voleo da kaže. Spavala je zimskim snom a ja sam trijumfalno ponavljala: „Eto, sve je do roditelja.“ Govorila sam to i svojoj mami, koja je mene i moju sestru kao decu hitro nosila u drugu sobu čim bi krenula galama.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 26. SEPTEMBAR, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
UZ SVAKI PRIMERAK NOVOG BROJA NEDELJNIKA DOBIJATE MAGAZIN „HOW TO“ NA POKLON