„Brutalni horor triler“: Kako (ne) izveštavati o femicidu

Petnaest žena ubijeno je u Srbiji u prethodne 34 nedelje. Prethodne nedelje – jedna. Svih petnaest usmrtili su muškarci, jer su žene. Petnaest prekinutih života (za koje se zna) zbog čiste mizoginije.

Žrtve femicida, nažalost, neretko su nakon smrti osuđene na dve sudbine: postaju deo surove i crne statistike ili njihove priče završe na naslovnim stranama novina uz iscrpan opis zločina, detalje iz njihovog privatnih života, često uz fotografiju. Obavezni su naslovi sa „ovo je žena koju je muž brutalno ubio“ i epiteti „gnusno, monstruozno, stravično, jezivo“. Uz to se „lepo“ nadovezuju i priče o tome „kakva je bila ona, a kakav on, iz kakve porodice, šta kažu komšije“.

U slučaju koji se nedavno dogodio u Švajcarskoj, u kom je ubijena žena srpskog porekla, mediji su se utrkivali ko će prvi objaviti više detalja. Kopali su po životu žene i osumnjičenog za njeno ubistvo, objavljivali detalje o njenoj smrti, a u toj trci za senzacionalizmom zaboravilo se na dostojanstvo žrtve, njene porodice i na posledice takvog izveštavanja. Dodatno su je viktimizovali dok su opravdavali i romantizovali nasilje, provlačeći priču kroz stalni narativ o tragičnim sudbinama. A kao nijedan do sada, ni ovaj femicid nije izolovan slučaj, već dublji, sistemski problem.

U atmosferi u kojoj je prividno stvorena slika jednakosti, a u kojoj se, prema podacima UNODC-a, godišnje dogodi oko 87.000 femicida, za izveštavanje koje svesno ignoriše etiku i dostojanstvo žrtava nema mesta.

„Kada mediji izveštavaju senzacionalistički i sve oboje nekim brutalnim horor-triler rečnikom, to između ostalog čini da mi nesvesno takve događaje smeštamo u neki filmski kontekst, van realnih okvira, i formiramo mišljenje da se to ne dešava u našem okruženju, da je počinilac neki ’psihopata’, nikako čovek iz npr. našeg komšiluka, ili da je ipak žena na neki način sve izazvala, jer se, eto, njoj ne bi nasilje desilo tek tako. Kada iznova i iznova čitamo o detaljima zločina, mi moramo na neki način sebi da objasnimo kako je moguće da se tako nešto uopšte dogodilo i otuda senzacionalističko izveštavanje otvara prostor za dezinformacije i produbljivanje rodnih stereotipa“, objašnjava novinarka i članica grupe „Novinarke protiv nasilja“ Tamara Srijemac, dodajući da takvo izveštavanje nikako ne objašnjava fenomen rodno zasnovanog nasilja, o kojem javnost i dalje vrlo malo zna.

Takav narativ širi strah, uznemiruje i samim tim retraumatizuje sve žene koje žive ili su živele u situaciji nasilja, obeshrabruje ih da potraže pomoć i prijave nasilje, a isto tako podstiče neke druge nasilnike da učine nešto slično, dodaje.

„Kada se osvrnemo na slučaj femicida u Švajcarskoj, u interesu javnosti nije da zna kako je on nju mučio, šta joj je radio, da se nagađaju motivi zločina, da se opisuje kakva je ona bila, čime se bavila itd. Hoćemo da mediji poruče da je nasilje kažnjivo zakonom, da saznamo koje su zaprećene kazne za počinioce, zatim da li je nasilje prethodno prijavljivano institucijama, da se ispitaju eventualni propusti institucija“, apeluje novinarka.

Svaki put kada se dogodi ovakva tragedija, neizostavno se pokrene polemika o tome ko je zapravo pao na testu: mediji, društvo, čovečanstvo, sistem, obrazovanje, vaspitanje… Uvek se traže krivci, lepe etikete, dok u toj gunguli zaboravljamo da živimo u svetu u kom je svaka treća žena doživela neki oblik nasilja.

Druga polemika koja se često javlja tiče se razloga zbog kojih je ubistvo žena iz mizoginih razloga posebno definisano i odvojeno od drugih homicida. Kada se malo istraži, vidimo da su ubistva muškaraca, u većini slučajeva, više povezana sa kontekstom kriminala, sukoba ili ličnih odnosa, a ne sa rodno motivisanim nasiljem. Ukoliko u pretragu ukucate pojmove „muškarac, rod i ubistvo“ rezultati pretrage uglavnom prikazuju slučajeve u kojima su muškarci žrtve zbog rodnih stereotipa ili društvenih očekivanja.

Ipak, proteklih godina, pomerilo se nešto sa mrtve tačke. Iako termin „femicid“ nekima još uvek para uši i bode oči, u javnom diskursu je napokon prepoznat, ističe dr Kosana Beker, programska direktorka udruženja FemPlatz.

„Do pre pet godina, ili možda malo više, u Srbiji su izraz ’femicid’ kao fenomen upotrebljavale retke ženske organizacije koje su se time bavile. Danas, međutim, društvena svest je napredovala do te mere da se ovaj termin sve češće koristi i u medijima, kao i na različitim platformama. Pravo mora da prati ovaj razvoj i da se femicid definiše kao posebno krivično delo kako bi se sprečilo da ubistva žena budu različito kvalifikovana u pravnom sistemu. Različite pravne kvalifikacije dovode do različitih osuda, koje su često u vrlo velikom rasponu, a time se dodatno marginalizuje sama žrtva i njena priča.“

Femicid je još uvek relativno nov pojam u pravu pa ga, shodno tome, ne tretira veliki broj država kao zasebno krivično delo, naglašava dr Kosana Beker.

„Ipak je jedan proces u kojem se prvo u društvu prepozna da imate jednu takvu najekstremniju manifestaciju nasilja prema ženama, pa tome date ime, pa tome date opis u krivičnom zakonodavstvu, pa onda imate osobe koje su za to osuđene, a u međuvremenu i kroz sve to, ozbiljne države prave mehanizme kojima će obezbediti bolju prevenciju i zaštitu. Jedna od takvih stvari je i recimo uspostavljanje femicid watch-a“, ističe dr Kosana Beker dodajući da FemPlatz to zagovara godinama unazad. „Načelno je bilo nekih govora o tome, ušlo je u strategiju za zaštitu od rodno zasnovanog nasilja, ali još uvek nije uspostavljen mehanizam.“

Popularna kultura ima daleko veći uticaj na oblikovanje društvenih stavova nego što često mislimo. Filmovi, muzika, serije i društvene mreže dopiru do miliona ljudi, kreirajući narative koji često utiču na razumevanje sveta, uključujući ozbiljne društvene teme poput rodne ravnopravnosti i nasilja nad ženama. Kada se poznate ličnosti angažuju na osvetljavanju ovakvih tema – poruka dopire do mnogih koji možda ne bi obraćali pažnju kroz tradicionalne kanale edukacije.

„Nekada ni deset tekstova koji su napisani po svim profesionalnim i etičkim standardima ne mogu da daju efekat kakav je npr. dala pesma ‘Štit’ od Ide Prester. Pesma koja je posvećena Nizami Hećimović koju je u Gradačcu u BiH ubio njen partner, uz prenošenje ubistva uživo na Instagramu. Stotine ljudi je to gledalo uživo, neki su i bodrili i lajkovali, i ta pesma je nastala kao neka vrsta potrebe umetnice da kaže ’ne’. Takođe nedavno sam pogledala hrvatski film rediteljke Vanje Juranić ‘Samo kada se smijem’, koji na mnogo nivoa odlično objašnjava fenomen i uspeva da nas stavi u cipele žene koja trpi nasilje, da razbije brojne stereotipe koji postoje o rodno zasnovanom nasilju. Iako mi je fenomen poznat i priča u filmu mi je unapred bila poznata, film je uspeo potpuno da me obuzme“, objašnjava novinarka Tamara Srijemac.

Prevencija nije samo odgovornost institucija, već i celog društva. Obrazovni programi koji promovišu rodnu ravnopravnost, dostupnost sigurnih kuća, pružanje psihosocijalne podrške žrtvama, dosledna primena zakona, sve su to neki od ključnih koraka u sprečavanju femicida.

„Uzroci femicida ne leže u tome da je žena nosila kratku suknju, bila u društvu drugih miškaraca, volela da izlazi sa drugaricama. Uzroci su povezani sa položajem žena u društvu, nametnutim rodnim ulogama, diskriminacijom žena. Osim što su mediji važna karika u prevenciji, obrazovni sistem je taj koji bi morao više da se bavi edukacijom o rodnim ulogama, rodnim stereotipima, diskriminacijom, pa zatim i rodno zasnovanim nasiljem, seksualnim obrazovanjem itd.“, objašnjava novinarka Tamara Srijemac. Nikako nije dovoljno da se tema nasilja obrađuje samo u okviru časa građanskog vaspitanja, koje je ipak izborni predmet što znači da ga ne pohađaju svi učenici/učenice. Priča o rodnim ulogama nam je potrebna još od vrtića ako želimo pravu prevenciju, dodaje.

„Ako u najranijem uzrastu osnažujemo devojčice da mogu da budu kada porastu i inženjerke i pilotkinje i da je u redu da se dečaci, ukoliko žele, igraju lutkama, onda možemo očekivati osvešćenije generacije spremnije da izađu iz kutija koje nameće patrijarhat.“