Peti oktobar 2000. i 12. mart 2003. dva su datuma i događaja uzajamno povezana. Zajedno čine jedinstven istorijski proces. Prvi je predstavljao početak, drugi kraj. Dve i po godine nerealnih nadanja. Neprijatelj iz senke bio je jači. I nemilosrdniji.
Na kraju ovog teksta iz naknadne pameti, stihovi Branka Radičevića. Nameću se sami od sebe:
„Mnogo hteo, mnogo započeo,
čas umrli njega je omeo…“
Verovali smo da su 5. oktobra 2000. najzad skinuti lanci kojim je Srbija okovana još one zlokobne 1944. Nadali smo se da će se vratiti sebi i zakoračiti svojim evropskim, demokratskim i slobodarskim putem. Očekivali smo istinu o prošlosti i viziju sutrašnjice. Ništa od toga nismo dočekali.
Događaj od 5. oktobra je, zapravo, samo jedna veličanstvena slika. Slika ulepšana našim sećanjem. I našom emocijom. To je jedan tren narodnog uzdizanja i ushićenja. Dan za sva vremena, za ponos i setu. Ali i dan bez efekta. Bez epiloga. Bez ishodišta.
Daj Bože da nije bio vešto režirana predstava, a mi puki protagonisti sa unapred određenim ulogama. Šta bi bilo da je bilo, nikad nećemo saznati. Biće da je neko, ipak, spustio rampu. I spolja i iznutra.
Konačnu pobedu, kako god se posmatralo, odneli su protivnici 5. oktobra, to jest onog što je za ponekog od nas taj datum oličavao. Što je trebalo da nam donese. Isto kao onomad, pre tačno osam decenija, pobedili su oni što Srbiju ne vole. I ne žele joj dobro.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 03. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 664
UZ SVAKI PRIMERAK NOVOG BROJA NEDELJNIKA DOBIJATE MAGAZIN „Le Monde diplomatique“ NA POKLON
LMD 100
Tagovi
