Čitaoci Nedeljnika već godinama unazad imaju priliku da čitaju Mond diplomatik na srpskom – časopis za intelektualnu elitu, kako vole da ga nazivaju. Jedno vreme, ovaj magazin koji pruža drugačija gledišta i iskustvo nije izlazio uz Nedeljnik, a mi smo svake nedelje bar po jednom dobijali pitanja „Kad će Mond?“
I zaista, prošle godine se vratio, ali u online izdanju. Osim što čitaocima nudi čitavu arhivu starih izdanja, Mond nije prestao da se trudi da najvažnije događaje u svetu sagleda kritički, racionalno i unverzalistički.
A danas vam se obraćamo specijalnim povodom – izašao je jubilarni 100-ti broj Mond diplomatika na srpskom!
Osim što ga, kao i do sada, možete čitati onlajn, ovaj broj Monda dobijate i uz novi broj Nedeljnika koji je od danas u prodaji!
Vodič za intelektualjnu samoodbranu
OVercingetoriksu skoro pa ništa ne znamo, ali ono što znamo protivreči gotovo svemu što se o njemu veruje. Pre svega, on nije bio Gal, već Arverin. Ovaj sin aristokrate nije bio brkat, raščupan i neuredan, slika i prilika onoga kako su Rimljani voleli da prikazuju Gale. Nije ni „ujedinio“ galska plemena protiv Julija Cezara, a njegova reputacija hrabrog ratnog vođe u velikoj meri ima da zahvali želji njegovog uspešnog protivnika i jedinog biografa, da sebe istakne. Bilo kako bilo, ovaj opskurni „kralj Arverina“ bio je u zapećku sve dok nije (iznova) otkriven nakon dve hiljade godina, kada ga je mlada francuska Treća republika, u potrazi za nemonarhističkim i nehrišćanskim referencama, prikladno pretvorila u simbol otpora strancima.
Ni o Klovisu se ne zna mnogo, osim da je nasledio malo imanje nedaleko od Turnea (u današnjoj Belgiji), na raskršću germanskog, rimskog i varvarskog sveta. Njegovo preobraćenje u hrišćanstvo, posve uobičajeno za to doba, nije privuklo mnogo pažnje savremenika. O tome imamo isključivo zapise nastale najmanje tri generacije kasnije, u kojima svaki od autora menja mesto, datum, okolnosti i značenje tog događaja, u skladu s aktuelnim interesima. Iako su se na njega pozivali neki francuski kraljevi, drugi su ga zaboravili, preferirajući Karla Velikog.
Podrška ekonomskih elita Hitleru
„Ne zaboravimo da su nacisti došli na vlast demokratskim putem!“ To je glavni argument onih koji žele da diskvalifikuju politički izraz naroda: „Podsećam da je Hitler bio izabran… sa više od 90% glasova“, izjavio je tako Fransoa Bajru, jedan od lidera francuskih liberala, zabrinut zbog dolaska Donalda Trampa u Belu kuću (RTL, 5. februar 2017). „Čim se pomene narodni referendum, Musolini nije daleko. Tako je to počelo, i sa Musolinijem i sa Hitlerom“, uznemireno je izjavio pisac Žan-Klod Karijer povodom građanske inicijative za referendum, koji su predložili „žuti prsluci“ (France Inter, 20. decembar 2018). Ove ishitrene izjave pothranjuju uporne mitove koji se vezuju za pobedu Adolfa Hitlera: navodno je došao na vlast legalno, zahvaljujući glasovima radnika i nezaposlenih pogođenih krizom, uz podršku glasača levice. Istorija je u stvari potpuno drugačija.
Tačno je da je nacistička partija ubedljivo pobedila na parlamentarnim izborima 31. jula 1932. godine, sa 13,74 miliona glasova (37,3% glasača), čime su dobili 230 od 608 poslaničkih mesta. Ali, taj uspeh sam po sebi nije bio dovoljan. Paul fon Hindenburg, predsednik Republike, 13. augusta odbija da Hitleru preda mesto kancelara, ne odobravajući njegov nasilni i plebejski stil – iako nužno ne osuđuje njegove ideje: tadašnji uglednici su se najviše bojali da će izgubiti vlast. Hindenburg će promeniti mišljenje nekoliko meseci kasnije iz dva razloga: pretnja pučem, koju su predstavljale jurišne trupe nacističke političke milicije (Sturmabteilung, SA), a i pritisak dobrog dela ekonomske elite koji naciste već smatra prihvatljivim.
Samo diktature progone svoje protivnike?
Model upravljanja „nacionalnom bezbednošću“ koji je 1930-ih godina uspostavljen u Sjedinjenim Državama postao je norma, posebno u Francuskoj. On se posebno manifestuje kroz uspostavljanje u velikoj meri od javnosti skrivenih birokratija, koje služe vršenju nelegitimnog državnog nasilja, uključujući i suzbijanje društvenih pokreta: obaveštajnih službi. Ipak, to nije uvek bilo tako očigledno.
U Sjedinjenim Državama pre Prvog svetskog rata, Federalni istražni biro (FBI) bio je relativno nevažna agencija. Međutim, kada se vlada 1917. godine suočila s intenzivnim protestima radnika, anarhista i drugih pacifista, operacije praćenja koje je predvodio mladi Džon Edgar Huver doprinose tome da stekne status agencije neophodne za očuvanje postojećeg poretka. S krizom 1930-ih, društvena i geopolitička nestabilnost podstiče veliki deo liberalnih elita da sistematizuju kontrolu nad disidentima, najčešće potpuno nelegalno. Ovaj pristup je u njihovim očima „izvestan vid liberterske represije“, kako će to sumirati advokat Frenk Doner. Uistinu, on pruža efikasan alternativni način delovanja koji deluje „progresivnije“ u poređenju s otvoreno autoritarnim praksama koje su tada vladale u drugim zemljama, ili praksama koje su zastupali neki konzervativci u Sjedinjenim Državama, koji su zahtevali preventivna hapšenja aktivista, deportacije i prinudna zatvaranja. Sve te mere ipak će se primeniti nakon ulaska Sjedinjenih Država u rat 1941. godine.
„Miteran, odlučni zagovornik dekolonizacije“
Međutim, detalji njegovog rada iz ovog perioda su slabo poznati jer je Miteran postigao, neverovatno uspešno, da kamuflira suštinu svoje politike tokom tog presudnog perioda koji je obeležen sve snažnijim zahtevima političkih i socijalnih prava kolonizovanih naroda. Kako je u narednim decenijama želeo da stvori sliku o sebi kao o pravom čoveku levice, bivši ministar, sada protivnik golizma, izgradio je legendu o svojoj prošlosti – u kojoj je predstavljen kao ubeđeni „dekolonizator“.
Ova obmana zasniva se na varljivom narativu kojim je bivši ministar pričao o vremenu provedenom u francuskom Ministarstvu za prekomorske teritorije u periodu 1950-1951. Legenda ide ovako: čim je stigao u zgradu Ministarstva, tadašnji epicentar francuske politike u Africi, mladom ministru je uspeo neverovatan potez kada je pozvao Feliksa Ufue-Boanjija, tadašnjeg odbornika Obale Slonovače pri Narodnoj skupštini i predsednika u to vreme najveće političke grupe za supsaharsku Afriku – Afričko demokratsko okupljanje (RDA), te ga ubedio da prekine savez sa Komunističkom partijom Francuske (PCF). Pošto su njih dvojica zajedničkim dogovorom ugasili subverzivne akcije koje su se spremale na afričkom kontinentu, stvorili su osnove za pregovore o dekolonizaciji, što je premisa za nenasilno sticanje potpune samostalnosti bivših francuskih teritorija u Africi.
Miteran je prežvakavao ovu legendu, smišljenu posle pada IV Republike, svakom svom sagovorniku u narednim godinama. Čak se njome služio tokom predsedničke kampanje kada se nadmetao sa De Golom 1965. Tvrdio je pred milionima gledalaca da je tad oslobodio afričke političke vođe koji su „većinom bili po zatvorima ili radnim logorima“ i da je zbog toga morao da istrpi progone protivnika njegove hrabre politike dijaloga. Kandidat levice je opisao svoj rad u francuskom Ministarstvu za prekomorske teritorije kao „događaj od suštinskog značaja – svakako za mene, a nadam se i za Francusku“. Ponovio je taj lažni narativ krcat besramnim lažima, smućkanim uz dobronamernu pomoć novinara, u svojoj knjizi Moja strana istine (1986). On, na primer, piše: „Od svih koje sam oslobodio, sedmorica su postali predsednici republika“… Međutim, on nikada nije oslobodio nijednog afričkog vođu i nijedan budući šef države nije bio zatvoren dok je on bio ministar!
PRETPLATITE SE NA LE MONDE DIPLOMATIQUE NA SRPSKOM – MESEČNA PRETPLATA 300 DINARA, ILI GODIŠNJA PRETPLATA 2.500 DINARA.
ZA PRETPLATU KLIKNITE OVDE.
ČITAJ VIŠE, ZNAJ VIŠE.