„Ambasador sećanja“: Priča o preživelom iz Drugog svetskog rata stiže u bioskope Cineplexx u oktobru

„Ambasador sećanja“, snažan dokumentarni film o svedoku Drugog svetskog rata, Stanislavu Zalevskom, koji je preživeo tri nacistička koncentraciona logora, biće prikazivan u bioskopima Cineplexx u Beogradu ovog oktobra.

Kroz ovaj potresni film Magdalene Želasko, Zalevski se ponovo osvrće na svoja sećanja, deleći svoju priču sa publikom. „Spakovao sam svoja sećanja u vodootpornu kutiju, obmotao kanapom i bacio u vodu. I povremeno je izvučem, ali nakon što upotrebim sadržaj, bacim kutiju nazad u vodu”, reči su ovog skoro stogodišnjeg preživelog zatvorenika koncentracionih logora.

O filmu

Dokumentarac prati život Zalevskog, rekonstruišući njegovu priču kroz fotografije, dokumente i posete mestima u kojima je proveo ukupno 600 dana – najtežih u njegovom životu. U zadivljujućem stominutnom filmu, ovaj harizmatični svedok priča ne samo o svojim traumatičnim iskustvima već i o iznenađujućim svakodnevnim aspektima života u koncentracionom logoru.

Rođen u Varšavi 1. oktobra 1925. godine, Zalevski je pretrpeo mučna iskustva u tri nacistička koncentraciona logora, nakon što je sa 17 godina uhapšen zbog otpora nacističkom režimu u okupiranoj Poljskoj. Poput mnogih preživelih, godinama se trudi da priča o svojim bolnim iskustvima.

Bilo na Maršu živih u Aušvic-Birkenauu, komemoraciji u Mauthauzenu ili poseti koncentracionom logoru Gusen, očigledno je koliko je Zalevski duboko posvećen principu „Nikad više“. Ostaje aktivno angažovan kao predsednik poljskog Udruženja bivših zatvorenika Hitlerovih političkih zatvora i koncentracionih logora. „Živećemo koliko i oni koji nas se sećaju“, kaže Zalevski.

Kao jedan od poslednjih aktivnih svedoka koncentracionog logora Gusen u Gornjoj Austriji, Zalevski je posvećen uspostavljanju odgovarajućeg spomen-obeležja na ovom mestu nacističkih zločina, poglavlja koje se dugo previđa u austrijskoj istoriji.

Detalji projekcija

Nakon austrijske premijere, koja je održana 1. septembra, „Ambasador sećanja“ prikazivaće se u bioskopima Cineplexx u Srbiji (Cineplexx Galerija Beograd i Cineplexx Ušće Shopping Center, od 9. oktobra), Severnoj Makedoniji (Cineplexx Skoplje, od sredine oktobra) i Južnom Tirolu, Italija (Cineplexx Bocen, od 8. oktobra).

Zahvaljujući podršci Cineplexx-a, film će se od januara 2025. godine prikazivati i u drugim zemljama, uključujući Albaniju, Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Grčku, Crnu Goru, Rumuniju i Sloveniju.

Obrazovne inicijative

U svim ovim zemljama film će biti dostupan u okviru programa školskih bioskopa, uz znatno snižene cene ulaznica za školske grupe i besplatan ulaz za nastavnike u pratnji. Ova inicijativa ima za cilj da angažuje mlađe generacije u razumevanju istorije kako bi se sprečilo ponavljanje grešaka iz prošlosti.

Filmsko putovanje Stanislava Zalevskog predstavlja jedinstvenu priliku da se publika udruži u solidarnosti protiv fašizma, rasizma, antisemitizma i ksenofobije. Gledaoci mogu da se nadaju da će napustiti bioskop ne samo dirnuti, već i odlučni da osiguraju da se ovakvi zločini više nikada ne ponove.

Zalevski će, iz Poljske, učestvovati u odabranim filmskim premijerama i odgovarati na pitanja publike putem video poziva. Takođe će biti na raspolaganju za pitanja vezana za štampu, uključujući intervjue.

Film je producirala Asocijacija LET’S CEE Film Festival.

Za više informacija o filmu i njegovom protagonisti, posetite zvaničnu veb stranicu filma: www.never-again.site.

 

SADRŽAJ

 

Kao 14-godišnji dečak, Stanislav Zalevski je bio svedok invazije na Poljsku od strane nemačkog Vermahta 1. septembra 1939. i početku Drugog svetskog rata. Kao i mnogi drugi ljudi u Poljskoj, on je u početku mislio da su vazdušne bitke „vežbe“. To bio je dan kada je njegovo detinjstvo naglo završilo.

Stanislav je izučio automehaniku i počeo da radi u radionici u ozloglašenom varšavskom getu, gde je bio svedok bede i očaja jevrejske populacije koja je tamo bila zbijena. Bio je u kontaktu sa raznim grupama otpora i učestvovao je u manjim aktima sabotaže u automehaničarskoj radionici. Između ostalog, motorima nemačkih vozila manipulisano je tako da se nisu odmah pokvarili, pa sumnja nije mogla pasti na garažu.

Kada su on i njegovi istomišljenici nacrtali simbol poljskog otpora na zidu porušene kuće, uhapšen je 13. septembra 1943. i ispitivan u Gestapou. Iz zatvora Pawiak, gde su bili internirani politički zatvorenici, poslat je u logor za istrebljenje Auschwitz-Birkenau, gde je ostao oko mesec dana i morao je da obavlja izuzetno teške fizičke poslove. Saznao je o surovoj svakodnevici u logoru, punoj lišavanja i uznemiravanja, a morao je i da gleda kako SS poslušnici vode Jevreje, često potpuno nesvesne, u sigurnu smrt.

U novembru 1943. izabran je za slanje u koncentracioni logor Mauthausen u Gornjoj Austriji, a ubrzo zatim u logor Gusen. U Gusenu, navodnom „podružnom logoru“ Mauthausena, hiljade zatvorenika je moralo da obavlja teške poslove u nehumanim uslovima u kamenolomima, a kasnije i u podzemnim tunelima, gde su nacionalsocijalisti proizvodili materijale za naoružanje. 5. maja 1945. godine, neposredno pre zvanične predaje nemačkog Rajha, logor Gusen je oslobođen, a američka vojska je razoružala i uhapsila poslednje preostale stražare. Tek 23. jula 1945. godine, posle dugog marša i nekoliko nedelja služenja u američkoj vojsci, Zalevski se vratio skoro potpuno uništeni grad Varšavu.

Stanislav Zalevski je proveo ukupno 600 dana u zatočeništvu i nacističkim koncentracionim logorima. Poput mnogih drugih savremenih svedoka, dugo mu je bilo teško da govori o onome što je doživeo; uspomene su bile previše bolne. U mnogim slučajevima, događaji iz nedavne prošlosti bili su tabuizovani ili zataškani od strane zvaničnih vlasti, uključujući i Austriju.

Međutim, otkako je odlučio da govori o svom životu i iskustvima pre četrdesetak godina, motivisan sinom Hubertom, Stanislav Zalevski je neumorno posećivao spomenike, događaje i škole kako bi obrazovao mlade ljude o zločinima počinjenim u nacističkim koncentracionim logorima, uprkos tome što je sada u dubokoj starosti. Stanislav Zalevski takođe govori o aktuelnim političkim dešavanjima i kampanjama protiv svih oblika diskriminacije. I nastavlja da se bori da nekadašnji koncentracioni logor u Gusenu postane mesto dostojnog sećanja, i nada se da će doživeti da se to dogodi.

On je mudar, harizmatičan i duboko impresivan „ambasador sećanja“, koji je ovde prikazan prvi put u filmu.

 

 

 

 

ORIGINALNI CITATI STANISLAVA ZALEVSKOG IZ FILMA

 

O PRVOM DANU RATA

Otišao sam u školu tako obučen. I odjednom su došli avioni i naša protivvazdušna odbrana je počela da puca na njih. Ljudi su govorili: „Oh, sigurno, je samo vežba.“ Ali buka padajućih bombi koje su padale razvejala je iluzije. To je bio rat koji se osećao mesecima. Na otvorenim prostorima i trgovima kopani su rovovi za protivvazdušnu odbranu, a protivvazdušno ratovanje je postavljeno na Visli. I to je bio prvi dan rata.

O SVOM ZATVORSKOM BROJU

Imam broj na unutrašnjoj strani leve nadlaktice. Moj broj je 156569. Toliko godina je prošlo, a ja se još sećam. Ovaj broj je još uvek živ jer kada sam ovde, vraćaju se sećanja na ono što se ovde desilo.

O SVOM NAČINU ŽIVLJENJA SA OVIM SEĆANJEM

Da bih živeo normalno i kreativno, trudim se da ne razmišljam o događajima u logoru. Pronašao sam metodu koja mi odgovara. Spakovao sam svoja sećanja u vodootpornu kutiju, obmotao kanapom i bacio u vodu. I povremeno ih izvlačim, na primer za današnji događaj, ali nakon korišćenja sadržaja, bacam kutiju nazad u vodu.

O RATU I OPROŠTANJU

Kada se molim Oče naš, kažem: „Hleb naš nasušni daj nam danas. Oprosti nam grehe naše kao što i mi opraštamo onima koji greše protiv nas.” Da li oproštaj znači zaboravljanje učinjene nepravde? Da se ​​uzdrže od kazne? Da se ​​odrekne kompenzacije? Da li im se može oprostiti? Oni koji su imali natpis „Bog sa nama“ na kopči kaiša i namerno ubijali ljude? Naglašavam: sa punom namerom. Jer rat je umetnost ubijanja. Ko ubije više, pobeđuje. Rat izaziva nasilje na obe strane, a najjači diktira zakon, koji može biti veoma okrutan. Rat briše granicu između dobra i zla. Da se ​​to ne bi dogodilo, mora doći do pomirenja među narodima. Ali pomirenje bez istorijske istine i praštanja samo je most bez ograde između obala provalije. Možete ga preći, ali ne bez straha.

O TRENUTNIM DOGAĐAJIMA U EVROPI

Ne moram da vam objašnjavam šta se sada dešava u Evropi. I zato sa velikim razumevanjem, a istovremeno sa saosećanjem i izvesnim poštovanjem, gledam na one koji sada doživljavaju ono što sam ja doživeo decenijama ranije.

O SREĆI

Ja sam srećna osoba. Ali sreća ne pada s neba. To nije poklon. To nije dar. Za sreću morate raditi. I kao što sam rekao, samo druga osoba može da nam pruži sreću. Zamkovi to neće učiniti, niti dijamanti, niti jahte i automobili. Samo druga osoba. Dakle, čovek treba da bude čovek za drugog čoveka. I to je ono što je sreća.

O BUDUĆNOSTI ČOVEČANSTVA

Svaki put kada dođem ovde, misli mi se vraćaju jedna za drugom. Konkretno, da ljudi nisu izvukli nikakve zaključke. Nisu izvukli pouke za budućnost iz ovoga što se ovde dogodilo. O tome svedoče incidenti i događaji koji se dešavaju širom sveta. Uzmimo istočnu granicu; uzmimo Afriku ili druge zemlje. Tamo se dešavaju stvari koje oduzimaju stotine ili čak hiljade života. Šta je ovo? I sve to u cilju jednog pojedinca koji je osmislio ideologiju i po toj ideologiji želi da vlada nad drugima. I šta je to? To je nepoštovanje jednog čoveka od strane drugog ljudskog bića. Ako se ovo nastavi, onda ne znam u kom pravcu će svet ići.

 

REDITELJKA MAGDALENA ZELASKO O NJENOM FILMU

 

Kada sam pre oko četiri godine u Beču prvi put sreo tada 94-godišnjeg Stanislava Zalevskog, odmah me je oduševila njegova ličnost i njegova životna priča: kako je moguće da je neko ko je proveo 600 dana u zatvorima i koncentracionim logorima tako pun radosti života i još uvek ima snage da radi u kancelariji tri puta nedeljno i stalno putuje tamo-amo između Poljske i Austrije da razgovara sa mladim ljudima kao savremeni svedok?

Istovremeno, u mislima mi se postavilo pitanje: kako je moguće da neko ko ima toliko toga da kaže – a to je još uvek u stanju da uradi zahvaljujući svom izuzetno pronicljivom pamćenju – nikada nije imao priliku da dopre do širokog, međunarodnog publiku kao protagonista dokumentarnog filma kako bi, posebno u ovakvim vremenima, svedočio do čega može dovesti „kada čovek prestane da bude čovek drugom čoveku”. Nikada ne može biti dovoljno antiratnih filmova koji obrazuju mlade generacije o nacističkom teroru i nacističkim zločinima nasilja. Pogotovo kada su još živi oni koji se sećaju tog vremena.

Tako sam počeo da pratim Stanislava Zalevskog na bezbroj aktivnosti sa malom kamerom i da dokumentujem njegovu životnu priču i njegove reči za buduće generacije. Tokom protekle tri godine snimljeno je oko 100 sati snimaka, a neki od najdirljivijih su snimci iz bivših koncentracionih logora Mauthausen-Gusen i Auschwitz-Birkenau. Pored toga, nekoliko arhivskih snimaka, istorijskih snimaka, televizijskih izveštaja i nikada ranije viđenih memorabilija iz privatne arhive Stanislava Zalevskog montirano je u film. Rezultat je skoro 100-minutni dokumentarni film o harizmatičnom savremenom svedoku.