„Ime Ive Andrića neraskidivo je vezano za književnost, toliko da mnogi misle da je on čitavog života bio pisac i ništa drugo. Naravno, kao u slučaju mnogih drugih književnika, životi pisaca su daleko od one romantične i idealistične slike čoveka zamišljenog nad listom hartije ili pisaćom mašinom, koji živi u kući sa bazenom i čeka da mu se ekranizuje nova knjiga. Džek London je bio rudar, Bukovski je bio poštar, Miloš Crnjanski je radio kao vratar u javnoj kući, tvorac Šerloka Holmsa, Artur Konan Dojl, bio je brodski lekar, Čarls Dikens je radio u fabrici cipela, Kafka je bio činovnik nižeg ranga, Emili Dikinson je bila poslastičarka…“
Ovako tekst o našem nobelovcu, ali ovog puta u svetlu njegovog diplomatskog poziva, započinje pisac Dejan Stojiljković.
Za Velike priče Stojiljković piše mnogo zanimljivih detalja, ali i činjenica o Andrićevom obavljanju diplomatskih fukncija, kao onu da bi sa jezicima koje je poznavao – francuski, nemački, italijanski, rumunski, ruski, poljski, češki – u odnosu na domaće diplomate koje znaju samo srpski, u današnje vreme za taj posao bio prekvalifikovan.
Andrić je svoj diplomatski put započeo 1920. kada je, po naređenju Njegovog kraljevskog visočanstva prestolonaslednika Aleksandra, premešten iz Ministarstva vera u Ministarstvo inostranih dela, kao vicekonzul treće klase. Prvobitno odredište u kome je trebalo da obavlja svoju diplomatsku dužnost bio je Njujork, ali je onda, novim ukazom, premešten u konzulat u Vatikanu.
Pisao je… O hrani, raznim utiscima, ali i društveno-političkim zbivanjima.
U Italiji je završio pripovetku „Put Alije Đerzeleza”, koju je već u martu objavio u Beogradu. U tom periodu napisao je i čuvenu pripovetku „Ćorkan i Švabica”, kao i “Dan u Rimu”, o glavnom gradu Italije.
Kako je svojoj prijateljici Zdenki Marković pričao, posao nije bio previše obiman, tako da je imao vremena da se posveti pisanju i sve zanimljivo što primeti stavi na papir.
Stojiljković piše da Andrić ne ostaje bez komentara na recentna dešavanja i procese u samoj Italiji, piše svoje čuvene eseje “Benito Musolini”, “Kriza fašizma”, “Stanje u Italiji”, “Fašistička revolucija”… Ali takođe, u maniru iskusnog diplomate, kada bude pisao za “Novi list”, svoje će tekstove potpisivati pseudonimom. Njegov opis fašističkog diktatora Musolinija je živ i upečatljiv, gotovo brutalan, Dučea opisuje kao nekog ko u svojoj pojavi ima nešto “surovo i fratarsko” i čoveka “bez dubljeg poznavanja ijednog konkretnog problema, ali sa velikim darom uprošćavanja”. Zvuči neverovatno poznato, zar ne?
Posle premeštaja iz Italije, zbog zdravstvenih tegoba, Andrić je godinu dana službovao u Bukureštu, što je opisao kao „strašni posao u nikakvoj sredini”. Na insistiranje samog Nikole Pašića, vraća se u Italiju, ali ovog puta u Trst.
Posle kratkog vremena biva premešten u Austriju, Grac, ali ni to ne zadugo.
„Tome putu isprečiće se birokratija. Jugoslovenska vlada donela je uredbu o tome kako važne pozicije u državnoj službi mogu zauzimati samo osobe sa priznatom državnom diplomom, a to je naročito važilo za diplomatsku službu. Prema toj uredbi Andrić bi ostao i bez nameštenja i bez posla, s obzirom na to da se u to vreme još školovao. Ipak, pošto je bio na doktorskim studijama, Ministarstvo mu je progledalo kroz prste pa je ipak zadržao posao, ali kao tzv. dnevničar, a ostala mu je konzulska plata“, piše dalje Stojiljković.
Andrić je prionuo da završi studije, pa je juna 1924. stekao diplomu doktora nauka Univerziteta u Gracu. Napisao je disertaciju sa naslovom „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine”. U svrhe njenog pisanja, koristio je jedno delo, koje je kasnije bilo inspiracija za scenu nabijanja na kolac u romanu „Na Drini ćuprija“.
„Nakon što je ispunio svoje obaveze prema državi i njenoj birokratiji, Ivo Andrić podnosi zahtev Ministarstvu inostranih dela za ponovno primanje u službu.“
Ovo su samo najzanimljiviji detalji teksta koji možete čitati na sajtu Velikih priča.
Tagovi
