„Kuma performativne umetnosti me je pitala zašto sam poranio na naš intervju. Rekoh joj da sam samo hteo da proverim da li su Zoom i sva ostala tehnika ispravni pre nego što počnemo razgovor. Međutim, i ona je stigla ranije. Kaže da je to u redu, jer dolazi iz komunizma, aludirajući na prvih 30 godina života koje je provela u Titovoj Jugoslaviji.“

Ovako uvod u intervju sa Marinom Abramović započinje Gardijanov saradnik, igrani pisac Sem Volston, koji odmah nastavlja da piše šta mu je umetnica dalje rekla.

„U komunizmu moraš da budeš tu na vreme. U Japanu, ako dođeš na vreme, već si previše zakasnio, a u Parizu, ako poraniš, stavićeš ih u previše sramni položaj. Znate, domaćin se tušira, niko nije spreman, apsolutno morate da zakasnite, bar 15 minuta“, dodala je.

Dok priča o kulturnim i političkim razlikama pri posmatranju vremena, Marina sedi pored prozora, pod jutarnjim zracima sunca, sa šoljom čaja u rukama, u malom mestu pored Njujorka, gde inače živi.

„Uvek jorkširski zlatni, gde god da krenem nosim jedno pakovanje.“

Volston se priseća Marininog performativnog šoua „Umetnica je prisutna“, koji je 2010. izvodila sedeći na stolici u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku (MoMA). Sve je trajalo tri meseca, a redovi ispred ulaza su neprekidno bili predugački.

Međutim, umetnica kaže da se ne bi osvrtala na prošlost, već bi radije govorila o „Umetnica je sadašnjost“, performansu koji je izvodila sa nemačkim umetnikom, njenim saradnikom i velikom ljubavi Ulajem. Izvodili su frontalne sudare, išli jedno drugom u susret goli, vezivali se kosom.

„To je bilo delo koje joj je dalo status kume, donelo joj novu publiku, i ne samo njoj već i performativnoj umetnosti generalno. I poznate ličnosti su došle da vide njene performanse. Lejdi Gaga je sedela prekoputa Marine, Lou Rid, Bjork, Alan Rikman, Ulaj takođe… Iako su njih dvoje dugo vremena bili razdvojeni, u MoMi su sedeli zajedno. Ona je širom otvorila oči, smejala se, držali su se za ruke. To je scena koja je viđena više miliona puta“, objašnjava dalje u tekstu Gardijana.

Kada je Ulaj preminuo 2020. godine, ona je rekla da je njihova veza bila jedna velika ljubavna priča.

„Bilo je teško, bilo je pakleno, ali bilo je i dobro, dobro, loše. Pobedio me je. Mrzela sam ga. A kada bismo se ponovo sreli, oprostila bih mu“, rekla je tada Marina Abramović.

Ove nedelje je otvorena njena nova izložba u Šangaju, a Ulajev DNK živi u izloženim delima. Godine 1988. njih dvoje su krenuli sa suprotnih strana Velikog zida u Kini, trebalo im je tri meseca da se nađu na sredini. I to je bilo to, više nisu bili zajedno. Ovaj performans je ispraćen sa velikom pažnjom, a tom prilikom su zabeležene brojne fotografije i snimci.

Na novoj izložbi pod nazivom „Transformisati energiju“, prikazano je više od hiljadu fotografija sa te šetnje.

Taj performans bio je inspirisan njenim ocem, koji je bio deo Igmanskog marša 1942. godine, kada je sa Prvom proleterskom brigadom prelazio planine od Sarajeva, kako bi se spasio od nacista. Oba njena roditelja bili su komunisti, i stekli su dobre položaje u posleratnoj jugoslavskoj vladi.

Njeni roditelji su bili zgroženi kada je ležala na zapaljenoj komunističkoj zvezdi ili kada ju je urezala u svoj stomak. Sa 30 godina se preselila u Amsterdam.

„Imala sam pravi problem sa porodicom. Nikada nisam bila dovoljno dobra. Ali sam naučila jednu ironičnu disciplinu, to je verovatno razlog zašto dolazim na vreme, hahaha. Ako treba nešto da uradim, uradiću ga po svaku cenu, zato što, znate, čitava ideja komunizma se zasniva na tome da moraš da daš zajednici najbolje što možeš. I to je veoma važno“, dodala je Marina.

Bila je oštra kritičarka Putina i ostalih političara, ali je pazila kada govori o Kini.

„Godinama unazad, tačnije 20 godina sam svoj rad pokušavala da predstavim u Kini. Različiti muzeji su me 20 godina pozivali da dolazim tamo. Kada god bih poslala predlog, zvali su me, ali je vlada odbijala. Oni imaju mnogo restrikcija.“

Šta će onda posetioci Marinine izložbe u Kini moći da vide? Osim fotografija sa Zida…

„Prolazne objekte. To nisu skulpture, to su objekti. Publika će biti u interakciji sa materijalima koje sam koristila tokom performansa na Kineskom zidu. To su sve objekti koje sam koristila, iznova i iznova, i oni su tako razvijani, menjan je njihov smisao.“

Tamo će biti i dosta kristala, prikupljenih u Brazilu. Ona kaže da se kristali obično povezuju sa magijom, nečim novim i nekim sran*em, ali dodaje da oni kondenzuju svetlo, elektricitet i memoriju. Oni su veoma snažni, i treba vremena da se konektujete sa njima.

„To nije nešto što možete da uradite za kratko vreme, isto kao što ne dobijate mišiće posle jednog dana treninga, to je energija na kojoj se radi neko duže vreme.“

Abramović je objasnila da ju je holistička praktičarka Nona Brener iz Kazahstana lečila kada je imala lajmsku bolest, koristeći stare metode za vraćanje energije. Onda sam joj pozajmila svoje ime kako bi prodavala svoje proizvode, jer je niko nije znao.

Na njenom sajtu možete naći proizvode za isceljenje reikijem. Sok od brusnice, brašno od semena grožđa, koren kalamusa, sladić, svež beli luk i još neke sastojke. Od njih se proizvode energetske kapi, za imunitet i protiv alergija.

Abramović kaže da se oseća puna energije i da u 77-oj radi produktivnije nego ikada. „Jeziva je pomisao na penziju… Momenat kada ništa ne radite, samo sedite na kauču pred TV-om i čekate da umrete. To nisam ja.“

Tvrdi da u nekim zemljama ne može da šeta bez obezbeđenja. „Znate, u Italiji bi žene trčale ka meni i davale mi svoje bebe, samo da ih pridržim. Iskreno, volim to, osećaj je prelep“, kaže i dodaje da bi volela da doživi 100-tu jer mnogi veliki umetnici nisu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, pogledajte i upoznajte se sa uslovima i pravima korišćenja.

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.