Naša luda pseta koja su nam doslovno uletela u život izletevši nam pred kola na auto-putu, mnogi već znaju, poznate su po tome što uništavaju sve što im dođe pod zub.
Pojele su nam kauč – naš prvi zajednički komad nameštaja, drveni sto koji je Reska napravio, tepih koji sam ja napravila, pare koje smo zajedno zaradili, dokumenta koja nemaju kopiju, strunjaču za jogu, kape, šešire, čarape… Nije važan materijal, drvo, plastika, tekstil.
Zahvaljujući njima, na putu smo da ne budemo materijalisti. Ne zato što smo uvideli da materijalne stvari nisu važne, već zato što smo shvatili da ćemo uskoro ostati bez svega materijalnog.
Pored toga, poznate su i po tome što se ne odazivaju, što jurcaju sto na sat pa u trku obore pešake i što izleću pred kola kao samoubice.
Zovu se Bili i Miška, džumare, čudovišta, nešto između pulina, šnaucera i ptičara. Zavisi ko gleda. Sestre, veštice. Crne toliko da se ne vide u mraku. To im je supermoć. Bili je alfa, Miška je kukavica. Vole druge pse ali pod uslovom da nisu luđi od njih. Vole decu al’ ruše ih ko kegle. Kad jedu, jedu kao da im je to prvi i poslednji obrok. Kad piju, piju kao da su pobegle iz pustinje.
Zapravo sve rade kao da je pitanje života i smrti. Kao prave sestre, večito se svađaju. Svaka igra na kraju završi igračkom-plačkom. Znaju da padaju a da im ne bude ništa. Zapravo padanje je najbolji deo njihove igre. Lete i po nekoliko metara i uz tresak i proklizavanje sleću na trticu, na glavu, jedna na drugu, u noge, stativu, drvo.
CEO TEKST PROČITAJTE U ROĐENDANSKOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 12. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 666
Tagovi
