Noć je pala na pistu beogradskog aerodroma koji je tih dana, kao većina aerodroma u to vreme, bio mirniji nego ikad, samo su se probijala svetla reflektora ukazujući da neko dolazi. Na pisti dvoje ljudi, pod maskama – bila je to jesen 2020. godine, u jeku korona krize, lokdauna, interpersonalnog i svakog drugog distanciranja. Sa belom maskom na licu bila je tadašnja predsednica Vlade Ana Brnabić, pored nje tadašnji američki ambasador u Beogradu Entoni Godfri sa tamnijom, šarenom maskom.
Nije to bila poseta američke delegacije na najvišem nivou, ali kao da jeste. Iz aviona, veseo, kakav je inače bio, gotovo da je istrčao Ričard Grenel, opet tadašnji izaslanik Vašingtona za pregovore Beograda i Prištine. Masku je na prolasku kroz avionska vrata skinuo i poleteo u zagrljaj srpskoj premijeri. Ani Brnabić je takođe brzinom svetlosti maska nestala sa lica i usledio je retko iskreni zagrljaj i prijateljski poljubac u obraz. U vreme kada je etikecija, bilo diplomatska bilo medicinska, nalagala distancu od dva metra, posebno ako je bez maske na licu.
Bio je to simbolički verovatno najviši pik srpsko-američkih odnosa u poslednjih 30 godina, verovatno i više.
Za nepune tri decenije, od Ričarda Holbruka i Kristofera Hila koji su vodili diplomatske pa potom i vojničke bitke sa Miloševićem, došli smo do toga da se srpske vlasti grle sa američkim izaslanicima čak i kada je to zabranjeno.
Po povratku na Balkan Kristofera Hila, koji je došao u Godfrijevu stolicu – kao i prethodno u više navrata kada bi se pročulo kako jastrebovi iz devedesetih zauzimaju (ponovo) značajna mesta u hijerarhiji američke diplomatije – mogli smo da čujemo da stari lisac dolazi da završi posao, da Amerikanci ne vole da ostavljaju nedovršene poslove, da treba dakle „završiti Kosovo“, da ne daju Bosnu koja je njihovo nasleđe… Cinici bi rekli da se u Avganistanu najbolje vidi kako Amerikanci ne vole da ostave stvari nezavršenim, ipak to su najčešće konstrukcije koje nastaju iz perspektive i evropskog „majndseta“. Kako nam je svojevremeno sa blagim uzdahom rekao jedan američki zvaničnik nakon intervjua sa jednim njihovim diplomatom u kom su se provlačila brojna pitanja koja vezuju Srbe i Amerikance (istorijski) od Pupina i Vilsona, preko Pranjana, do bombardovanja i Kosova, teme su bile „interesantne“, ali se ovde (ovaj deo sveta, možda je mislio i na čitavu Evropu), ne vodi računa o tome da Amerikanci uvek gledaju napred.
Tako se ispostavilo da zapravo Kristofer Hil nije ništa manje ugodan američki ambasador Srbiji i srpskim vlastima nego što je to bio Godfri. Oni cinici bi verovatno dodali da Amerikanci znaju da je sada litijum, a ne Kosovo najskuplja srpska reč.
U svakom slučaju, pitanje šta bi koji kandidat na američkim izborima doneo Balkanu i šta bi nama zapravo značio uglavnom naginje fokus prema Donaldu Trampu, jer bi odgovor u slučaju pobede Kamale Haris najverovatnije bio: ništa značajno novo. Baš kao što bi bio u slučaju pobede bilo kog drugog republikanca, a da nije Donald Tramp.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 12. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 666
Tagovi
