Pre par dana primila sam poziv dragog prijatelja kome su hakeri oborili poslovnu Instagram stranu. Bio je očajan, ne samo zbog materijalne štete koja mu je načinjena preko tih kanala već i zato što je dobrim delom svoje uspešno poslovanje, u oblasti turizma, bazirao upravo na toj platformi. Preko nje je komunicirao sa svojim gostima, obaveštavao ih o novitetima u svojoj ponudi, kao i o akcijama. S mnogim gostima je kontaktirao preko Instagrama.
Našli smo ljude koji bi ovaj problem mogli da reše. Možda. Ukoliko se to i ne desi, on svoju digitalnu zajednicu može ponovo da okupi, jer se ovde radi o nekih 10K pratilaca. Međutim, ovakvi napadi postaju sve ozbiljniji. Ako imamo sreće i napada na sistem nema, opet smo u proteklom periodu nailazili na naslove poput: „Opet kvar na softveru za čekiranje, očekuju se kašnjenja“ ili „Ne rade platne kartice, pao sistem za POS terminale“.
Dosta sam razmišljala o ovoj temi i nikako da je procesuiram do kraja. Verovatno jer sam rasla i formirala se poslovno u periodu pre (apsolutne) digitalne transformacije. Meni je normalno da zapisujem u rokovniku ili da sačuvam vizitkartu u vizitaru. Volim papir, ali ne bežim ni od digitalnih novotarija.
Živim vrlo intenzivno i digitalnu realnost. Volim je, mada sam obazriva. Bekapujem sadržaj računara, fotografije, dokumenta… Lekcije o obaveznom bekapovanju sam naučila na teži način, jer sam minimum dva puta, spletom okolnosti, ostala bez računara i mobilnog telefona. U tim trenucima su mi beleške ili kontakti na drugom mestu bili zlata vredni. Cenila sam svaki i najkraći zapis rukom, na papiru, koji je vodio ka rešenju problema i ponovnom oživljavanju, preciznije dopuni, moje digitalne baze. Ovo nas vraća i na digitalne kanale komunikacije, koji su obavezan deo naše svakodnevice.
Posebnu pažnju mi je privukao slučaj dr Toma Waltersa, koji je svoju digitalnu zajednicu od 1,4 miliona pratilaca na Instagramu izgubio (srećom, privremeno) u par sekundi. Zbog novonastalog sadržaja na njegovim stranama, bilo je jasno da je u pitanju hakerski napad.
Složićemo se da je 1,4 miliona zavidan broj pratilaca, kojim god poslom da se bavimo. Složićemo se i da je za formiranje ovako impozantne liste organskih pratilaca potrebno vreme, dosta uloženog truda da se kreira odgovarajući sadržaj, ali i vredan rad da se ta zajednica zadrži. Ispratila sam i njegov digitalni povratak. Njegovo obraćanje me je navelo na malo dublje razmišljanje na temu digitalizacije poslovanja i komunikacije, koja mu je, nesporno, mnogo pomogla.
U svojim izlaganjima je istakao važnost neposrednog kontakta i kvalitetne (ne/digitalne) baze podataka. Obavezao se da će svoju zajednicu čuvati i posvetiti joj dodatnu pažnju, kao i vreme za direktne susrete. Od tog trenutka se okrenuo i drugim, direktnijim kanalima komunikacije. Sve ovo sam napisala, jer zaista mislim da je važno i poslovno neophodno da smo digitalno aktivni i stalno prisutni, što uvek savetujem svojim klijentima.
Mislim i da je takozvani „stari metod poslovanja“ zaista bitan za situacije koje nas mogu zadesiti u digitalnoj (ne)realnosti. Papir trpi sve i pored bekapovanih fajlova sačuvajte i vizitkartu, neki broj ili zapis na papiru. Zlata vrede u trenutku kada sistem padne ili nesrećnim spletom okolnosti nestane digitalno pomagalo. Sačuvajte i veštine, jer upravo te analogne veštine i snalažljivost u poslovnom svetu imaju sve značajniju vrednost.
Tagovi
