Velika izložba “Aktivitet: 100 godina nadrealizma”, kojom će biti obeležena stogodišnjica nadrealizma u Srbiji i svetu, biće otvorena u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu 19. oktobra i trajaće do 25. februara 2025. godine. Ova izložba deo je šireg istoimenog projekta u kome uz MSU učestvuju Muzej primenjene umetnosti i Institut za književnost i umetnost.
Uz autorku koncepta i idejnog rešenja, prof. dr Sanju Bahun sa Univerziteta u Eseksu u Velikoj Britaniji, kustoskinje izložbe iz Muzeja savremene umetnosti su Aleksandra Mirčić, Una Popović i Žaklina Ratković.
Aleksandra MirčićBojana Janjić - MSUB
Ovom prilikom smo o izložbi razgovarali sa Aleksandrom Mirčić, jednom od četiri kustoskinje izložbe, ali i šeficom Odeljenja za umetničku dokumentaciju MSU.
Zajedno sa autorkom koncepta Sanjom Bahun i koleginicama kustoskinjama, radili ste tokom godinu i po dana na pripremi. Koja biste otkrića u ovom procesu izdvojili, a da se odnose na vaš segment rada u Muzeju?
Iza izložbe stoji uzbudljiv istraživački rad u arhivima i bibliotekama. Kroz čitanje i dešifrovanje pisama i različite dokumentacije koju su nadrealisti ostavili za sobom imate utisak da ih lično upoznajete, što vam omogućava da bolje razumete vreme u kom su živeli i njihive međusobne odnose. Tako je svaki dan bio ispunjen ličnim otkrivanjima protagonista nadrealizma.
Međutim, dva od mnogih značajnih otkrića desila su se prilikom posete Biblioteci Srpske akademije nauka i umetnosti u kojoj se čuva biblioteka Marka Ristića. Igrom slučaja u SANU je sa Ristićevom bibliotekom došao i deo njegovog nameštaja, radni sto, ali i neki od predmeta koji su se verovatno nalazili na stolu i u fiokama. Prilikom razgledanja tih predmeta uočile smo kutiju sa leptirom koja je jedini nedostajući deo „Nadrealističkog zida“ koji se čuva u Muzeju savremene umetnosti. Mislilo se da je leptir izgubljen, a zapravo je sve ovo vreme čuvan u Biblioteci SANU. Takođe je pronađen i asamblaž napravljen od knjige Urnebesnik i lutaka, vrlo neobičan i intrigantan predmet.
Nešto što će na izložbi sigurno biti otkriće za beogradsku i srpsku publiku je kratki film Dušana Makavejeva “Boje sanjaju” po scenariju Vaska Pope u produkciji Zagreb filma iz 1958. godine. Ovaj film do sada nije prikazan u Srbiji, dok je svetska publika imala prilike da ga pogleda na festivalima u Evropi i Sjedinjenim američkim državama.
Nadrealisti su bili istovremeno i vizuelni umetnici, ali i teoretičari, kritičari, aktivisti. U tom smislu deo izložbe će činiti ne samo likovna dela, već i različiti spisi i dokumentacija. Šta nam taj pisani materijal govori o istoriji Nadrealizma u Srbiji odnosno njegovim formativnim godinama? Koji su to najzanimljiviji eksponati?
Ono što je važno istaći kod naših nadrealista jeste da je akcenat uvek na procesu rada, i to na kolektivnom procesu. Kroz njihove aktivnosti, aktivitete, kao što su na primer međusobni razgovori i razmena ideja koji su često vođeni putem pisama, kroz zajedničke intervencije na listu hartije, do sastavljanja zajedničkih filozofskih tekstova, časopisa, kolaža, i drugih likovnih eksperimentacija, kako su ih oni nazivali, najbolje se može dočarati taj proces. Na samoj izložbi smo se trudile da odabrani material spajimo u jednu integralnu celinu bez podele na razičite medije i vrste materijala. Pozvala bih publiku da obrati pažnju na pisma, ankete, pripreme za štampu, crteže na marginama, itd, jer su to neizmerno važni artefakti koji nam govore o zaista dugom životu nadrealizma u Srbiji, koji se vodio do poslednjih dana života svakog od nadrealista.
Kada govorimo o samoj temi izložbe, odnosno Aktivitetu, kao značajnom doprinosu ovdašnjih nadrealista globalnim strujanjima – koje aspekte ovdašnjeg Aktiviteta smatrate najznačajnijim kako za domaću umetnost, tako i u široj slici?
Najvažniji doprinos naših nadrealista, posebno u našoj sredini, jeste intenzivna i stalna borba za jednakost i slobodu. Ona se pojavljuje odmah, 1924. u časopisu Svedočanstva, gde se posebna pažnja posvećuje marginalnim i osetljivim grupama kao što su osobe sa invaliditetom, osobe sa mentalnim i emotivnim poremećajima, zatvorenici i osuđenici po zatvorima. Posebna pažnja se obraća na dečiju kreativnost. Smatrali su ne da svako može biti umetnik, nego da svi jesu umetnici. Pokušavali su da objasne i da kroz svoje aktivnosti definišu pojam jednakosti i slobode u najširem smislu, kako pojedinačne tako i kolektivne. Ova težnja, koja je istaknuta na izložbi prenosi se posebno nakon Drugog svetskog rata na odnos prema kolonijalizmu kako kroz lične akcije, kao što je poseta Oskara Daviča Africi iz koje je proizašla knjiga “Crno na belo”, tako i učešćem u organizaciji Pokreta nesvrstanih. Nadrealisti se nisu držali samo pera i olovke, oni su aktivno učestvovali na ostvarivanju njihovih težnji koje su smatrali ispravnim.
Na izložbi nas očekuje i zona izložbenog prostora koja se zove “Kako izlagati nadrealizam?”, gde će na velikom panou će biti odgovori raznih kustosa, umetnika i stručnjaka koje je MSU intervjuisao na ovu temu. Koji bi bio vaš odgovor, u nekoliko sažetih rečenica?
Svaku izložbu posmatram kao živi organizam koji se rađa i raste, koji je proizvod sredine ali na nju vrši uticaj. Bez toga ona nema svoju svrhu. Izlagati nadrealizam je velika odgovornost koju su nadrealisti stavili pred svakog od nas. Ta očekivanja valja ispuniti!
Kako vidite potencijal društvenog dosega ove izložbe, imajući u vidu da je upravo ta društvena relevantnost i uticaj bila u srži i samog rada nadrealista?
Nadrealisti postavljaju i danas relevantna pitanja, na njih ne daju odgovore već nas teraju na razmišljanje, preispitivanje, iznova i iznova. To je potencijal i ove izložbe – stalno preispitivanje!
