Bojana Robinson, koreografkinja i izvođačica iz Beograda koja živi i radi u Sloveniji, na predstojećem Kondenzu – festivalu savremenog plesa i performansa (30. oktobar, 20h, CZKD) izvešće predstavu “Mašina” za koju je uradila koreografiju, a Dimitrije Kokanov tekst i dramaturgiju. Kako se navodi u najavi predstave, ona je “duet Bojane, koreografkinje i izvođačice, i aparata za disanje koji njena ćerka povremeno koristi”. Iako je uređaj prisutan zbog zdravstvenog stanja deteta, autorka se bavi svojim odnosom prema tehnološkom uređaju, koji indirektno i direktno utiče na život autorke.
Bojana Robinson, foto: Matt Robinson
U biti ove predstave nalazi se odnos sa mašinom za disanje, koja je svakodnevni deo vašeg privatnog života. Koji je to trenutak u kome ste odlučili ili pomislili da bi ovo mogla da bude tema predstave?
Mašina je deo našeg porodičnog života več šest godina. Prvih par godina je radila svaku noć i ponekad preko dana, i sa godinama se učestalost i potreba na sreću smanjivala i time se povećavao prostor u kome sam mogla da maštam o nekom drugačijem osnosu sa mašinom, da maštam da smo zajedno na sceni.
Predstava je nastala u saradnji sa dramaturgom Dimitrijem Kokanovim. Kako je došlo do vaše saradnje i na koji način ste došli do finalne verzije predstave, onoga što će publika Kondenza moći da vidi u predstavi?
Dimitrije je, pre svega, bliski prijatelj i kolega, koji je od početka upučen u moju porodičnu situaciju i odnos sa mašinom. Kad sam počela da artikulišem potrebu i želju za duetom, Dimitrije je bio prvi i za mene prirodan izbor saradnika na ovakvom projektu. Oboje nas zanima polje izvođenja kao takvo, pa je svako iz svoje pozicije delovanja doprinosio razvoju jezika i materijala.
Mašina je posrednik, izvor straha i nelagode, ali takođe bezbednosti i slobode, kaže Dimitrije Kokanov. Koliko se vaša vizija Mašine podudara sa Dimitrijevom?
Mislim da je odgovor na ovo pitanje upravo Dimitrijev iskaz do koga je on došao u procesu zajedničkog rada na razvoju ovog projekta. U radu na ovoj predstavi zanimalo me je otvaranje asocijativnog polja u odnosu na prisustvo i materijalnost mašine na sceni. U izvođačkom smislu sam istraživala performativne granice izvođačkih subjekata, mašina i mene, našu telesnost i nas odnos. Kakva je priroda mašine, kako ona postaje predmet samog izvođenja, i kako odnos između nas dve materijalizovati.
Na koji način ste promišljali samu koreografiju i pokrete imajući u vidu ovakvu teorijsko-narativnu podlogu?
Napor koji smo uložili u istraživanje ovog odnosa jeste i napor da pronađemo jezik predstave koji će ukinuti suvišna objašnjenja pojmova, relacija i verbalizacija bilo kojih pozicija i emocija u procesu izvedbe. Koreografski jezik se gradi iz same telesnoti mašine, njenog fizičkog prisutva pored mene, na meni i sa mnom. Metodologija stvaranja plesnog materijala se bazira na repeticiji, akumulaciji i kompoziciji svih elemenata izvođenja.
Radili ste i u Sloveniji i u Srbiji – da li biste mogli da uporedite scene savremenog plesa u ove dve države?
Živeći i radeći u ova dva kulturna prostora koji su nekada bili jedan, mogu da primetim da komunikacija i saradnja postoje ne samo na planu solidarnosti i podrške već i realnih strategija rada i razvoja, kao što je na primer Nomad dance academy.
Tagovi
