Prijateljima, mnogim kolegama, pomagao je koliko je mogao kad ih je put dovodio u Njujork. Ugošćavao ih je u svom domu i davao sve što je imao. Njegovo gostoprimstvo bilo je dirljivo, delio je ono što je imao, kuvao za ljude koje voli, izigravao turističkog vodiča.
– Igrajući „Mizeri“, Anica (Anica Dobra, prim. aut.) i ja krenuli smo preko okeana u Ameriku, pre toga u Kanadu. Žarko nam je ljubazno ponudio da igramo u „New York Theater Workshopu“, prekoputa „La MaMe“, u Četvrtoj ulici, i da će on sve da nam sredi, od produkcije do smeštaja – kaže Svetozar Cvetković za knjigu „Lauš“. – Kad smo stigli, bio je veseo mada već umoran od posla, ali spreman da nam pomogne oko svega. „Idemo odmah da se smestite, Anica će kod Beke, ti ćeš u crkvu“, rekao mi je. „Kako misliš u crkvu“, bio sam iznenađen. „Pitao sam paroha da mi predloži neki smeštaj, a on mi reče da ima u crkvi i da će te rado ugostiti za ovih nekoliko večeri.“ Video sam da je crkva stara gotska. Srpska pravoslavna crkva ju je svojevremeno otkupila ili već ne znam kako preuredila u Crkvu Svetog oca Save. Smeštena je na zapadnoj strani Dvadeset pete ulice, tik uz sam Brodvej. „Tu si u samom centru“, rekao mi je Žarko i pokazao sobičak iznad oltara u kojem bi trebalo da provedem naredne četiri noći. „Vidi, ja ne bih ovde“, pokušavao sam da budem istovremeno ljubazan i odlučan. Žarko se smeškao, shvatajući da moramo da tražimo novi smeštaj. Predložio mi je da sačekamo paroha. Paroh je ubrzo stigao sa džoginga. Crna trenerka, gornji i donji deo, najk patike potpuno crne, na glavi crna štrikana kapa sa svetlucavim krstićem. Žarko mu se zahvalio na iskazanoj spremnosti da pomogne. Primetio sam da popu nije bilo krivo. Na moj poziv da dođe na predstavu, rekao je da neće stići od brojnih obaveza. Zbogom – zbogom, rastali smo se.
Žarko i ja guramo kofere po Njujorku. „Video si ovog paroha“, pita me Žarko. Potvrdno sam klimnuo glavom. „Ja noću ne spavam, pišem i onda kopam po tim događajima i godinama, gledam snimke svoje prošlosti po Jutjubu. I ne znam koji put po redu gledao sam prekid predstave ’Sveti Sava’ u JDP-u. Gledam svu tu graju, ujdurmu tih nacionalista, pa onda naše koji smiruju situaciju, Borku (Borka Pavićević, prim. aut.), Jovana (Jovan Ćirilov, prim. aut.), Cveju (Branko Cvejić, prim. aut.), Berčeka (Aleksandar Berček, prim. aut.), one nesrećne glumce koji ne znaju šta ih je snašlo, i u jednom trenu, među svim tim ludacima koji urlaju da smo izdali Srbiju i Svetog Savu, vidim poznato lice. Vidim ovdašnjeg paroha, doduše godinama mlađeg. Možda samo liči na njega, pitam se. Jedva sam dočekao jutro da odem u crkvu.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 24. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
