Veoma mali broj Jugoslovena imao je pristup računarima ranih 1980-ih godina, oni su uglavnom postojali u velikim institucijama i kompanijama.
Ovo je rečenica kojom britanski magazin The Guardian započinje priču o jugoslovenskom inženjeru Voji Antoniću, njegovom velikom izumu i knjizi Luisa Pakvuda „Zanimljive mašine za video igre“ gde se Antonić pominje kao genije.
Uvoz kućnih računara, kao što je recimo „Commodore 64“ bio je ne samo skup, već i nemoguć, jer je postojao zakon koji je „običnim“ građanima ograničavao uvoz robe do vrednosti od 50 nemačkih maraka. „Commodore 64“ recimo, koštao je oko 1.000 nemačkih maraka kada je lansiran.
Čak i kada bi neko imao para da kupi računar, morao bi da ga švercuje, piše dalje Gardijan.
Inženjer Vojislav Voja Antonić je bio frustriran tom situacijom. „Razgovarali smo sa vlastima, pokušavali da ih ubedimo da bi trebalo da dozvole skuplje artikle jer bi to značilo napredak za čitavo društvo“, rekao je.
Međutim, vlasti su odbile sve predloge.
Antonić je zatim, na odmoru u Crnoj Gori, gde je bio sa suprugom, razmišljao… i došao na jednu ideju.
„Razmišljao sam kako da napravim najjeftiniji i najjednostavniji kompjuter. To bi bio način da se zabavim u slobodno vreme. Svi misle da je ovo prezanimljiva priča, ali je meni stvarno bilo dosadno.“
Pitao se da li je moguće napraviti računar bez grafičkog čipa, ili video kontrolora, kako su ih zvali u to vreme.
Računari obično imaju CPU, koji čini „mozak“ mašine i obavlja sve proračune, a tu je i video kontrolor koji generiše slike.
Umesto da ima poseban grafički čip, Antonić je došao na ideju da koristi deo CPU za generisanje video signala, a da zatim uradi repliku nekih drugih video funkcija pomoću softvera.
To bi značilo da bi računar bio procesorski slabiji, ali je bilo moguće i učinilo bi ga jeftinijim.
Jedva je dočekao da se vrati sa odmora i proba da li je sve to moguće. I stvarno je funkcionisalo.
Njegova sledeća ideja je bila da i drugim ljudima koji žele kompjuter omogući da naprave sopstvenu verziju.
„Sve što se posle desilo, nije moja zasluga, već zasluga pametnih novinara koji su umeli da naprave dobru priču“, piše u knjizi Luisa Pakvuda „Zanimljive mašine za video igre“.
Novinar Dejan Ristanović je redovno pisao članke o računarstvu za jugoslovenski popularno-naučni časopis „Galaksija“, a sa Antonićem se sastao u leto 1983. kako bi razgovarali o njegovom izumu,
Kako je sam novinar bio impresioniran ovim jeftinim računarom, ali i samo uredništvo, odlučili su da krenu da objavljuju poseban sporedni časopis na 100 stranica, pod nazivom „Računari u vašoj kući“.
Čitaoci su na taj način mogli da naprave sopstvenu verziju Antonićevog računara.
Iako na početku mašina nije imala svoj naziv, odlučeno je da dobije ime po publikaciji i tako je krštena kao „Galaksija“.
Ubrzo su čitaoci mogli da naruče komplet za montiranje uređaja od hrvatske kompanije koja je imala sve komponente koje su im potrebne. Čipovi su dolazili iz Austrije, a sve ostale sitnice su bile iz jugoslovenskih zemalja.
Zanimljivo je da „Galaksije“ nisu dolazile sa futrolom, pa su neki čitaoci improvizovali svoje kofere od metala ili drveta, a neke su ostale „gole“.
Prvi broj „Računara u vašoj kući“ izašao je u decembru 1983. godine, a izdavači su očekivali da će ga prodati u možda nekoliko stotina primeraka.
Međutim, početni tiraž od 30.000 brzo je rasprodat, a onda je ponovljen još jedan, pa još jedan. Ukupno je prodato oko 100.000 primeraka prvog broja.
„Dobili smo pisma više od 8.000 ljudi koji su sklopili svoj računar. Video sam tu gomilu pisama, bilo je nevervatno, bila je ogromna. Tek kada sam to video shvatio sam šta se dešava.“