Govoreći pre nekoliko sedmica na Demokratskoj konvenciji, Mišel Obama je rekla da je „nestrpljiva, oduševljena i presrećna što vidi da se nazire obzorje svetlije budućnosti“. Publika je, uopšteno, bila zadovoljna. No, pojedini su te reči doživeli kao vrlo nespretne, čak i uvredljive. Zar pristalica demokrata ne bi trebalo da smatra da je sadašnjost već svetla? Džozef Bajden, trenutni stanar Bele Kuće, koji je prethodno veče na toj istoj pozornici održao ne tako nacifran govor, odvajkada je veran stranci. Nije li njegov mandat već trebalo da bude ostvarenje političkog vrhunca?
Međutim, na izvestan način je Mišel Obama rekla ono što je očigledno. Nije sporno da je sportska dvorana u Čikagu, koja je bila domaćin događaja, odisala energijom i uzbuđenjem. Atmosfera je bila daleko od davno najavljivanog beskorisnog i dosadnog okupljanja; bilo je zanosno naći se među najednom optimističnim demokratama. Svako veče u udarnom terminu, zgrada je bila dupke puna, gomila preuzbuđenih aktivista je skandirala i bučno aplaudirala u pauzama ovacija. Očigledno je da je zamena Džozefa Bajdena njegovom potpredsednicom Kamalom Haris bila veliki uspeh.
Samo mesec dana ranije te iste demokrate su se opterećene prošlošću nervirale ispred malih ekrana gledajući svog kandidata kako bez reči i s rukama koje mlataraju zaostaje za protivnikom. I to kakvim! Taj grozni republikanac Donald Tramp, najgori od svog ološa, izrod lakrdijaša, kriminalca, plutokrate, imbecila i tiranina je gazio sirotog starog Džoa pred kamerama i u anketama.
I onda se sve preokrenulo. Sad je Tramp, smeten i izgubljen pred tim novim izazovom, tapkao u mestu a Harisova napredovala, zauzimajući sve više mesta u centru političke scene i stičući prednost u ispitivanjima javnog mnjenja, organizovala masovna okupljanja po celom Srednjem zapadu, bila lice demokratske stranke koja ovaploćuje glamur, dinamiku, obilje, polet pa i mladost.
Je li se preokret dogodio prosto zato što se najzad pojavio neko ko bi mogao pobediti Trampa? Ako je suditi po izlivu oduševljenja na konvenciji reklo bi se da postoji i nešto više. Gledajući veterane stranke kako se smenjuju na sceni iznoseći sve same banalnosti, moglo se pomisliti da smo, ovaj put, jednom zauvek završili s tom tužnom postavkom mlakih vođa koje su godinama bile na čelu demokratskog državnog aparata. Da je gotovo s mračnim manijama šezdesetih. Sa starom gardom paralizovanom strahom od kontranapada desnice i nesigurnom kad se treba neposredno suočiti s republikancima po bilo kom pitanju, od rata do reforme socijalnog sistema. Da je svršeno s njenim veličanstvenim umećem stvaranja kompromisa koje je naposletku opustošilo njen sopstveni tabor. Sa njenim dubokim poštovanjem banaka i „novih finansijskih šema“. Okrutnom ravnodušnošću prema nevoljama radnika. Nežnim izjavama ljubavi prema „klasi kreativaca“. Čitav taj naraštaj koji nas od osamdesetih nije štedeo ostavio je za sobom jadno nasleđe i danas ga, najzad, izbacujemo.
Da li je Demokratska stranka na pragu obnove? Tri stvari nam to nagoveštavaju. Prvo, Harisova je za potpredsednika izabrala Timotija Volca, guvernera Minesote, populistu starog kova sa Srednjeg zapada, neku vrstu „običnog čoveka“, oličenje radničkog usmerenja koje je demokratama predugo nedostajalo. (Mogli bismo, svakako, prigovoriti da je funkcija potpredsednika skoro isključivo simbolička). Drugo, više sindikalnih vođa je imalo čast da tokom konvencije učestvuje u udarnom terminu, uključujući i Šona Fejna, predsednika sindikata radnika automobilske industrije (UAW – United Auto Workers). Publika je čak dobila dobrodošlo objašnjenje izvornog, pozitivnog, značenja reči „populizam“. Treće, optimizam se vratio. Još jedan od razloga zašto Harisova toliko privlači je i njeno neodoljivo dobro raspoloženje. Ozbiljni ljudi uzalud umanjuju tu činjenicu no ne treba zanemariti njeno okrepljujuće dejstvo nakon godina pandemije, inflacije i kulturnih ratova na društvenim mrežama.
Kada se malo porazmisli, na tom spisku nema ničeg posebno zadivljujućeg. Promene su više kozmetičke prirode i pre svega su odraz usavršavanja strateškog marketinga. Zapravo će, kao i uvek, skoro sigurno prevladati kontinuitet a branioci biznisa će vrlo verovatno zadržati kontrolu nad strankom. Uostalom, ovo nije prvi put da se Amerikancima predstavlja novi naraštaj demokrata čiji se mladost, idealizam i originalnost hvale – a koji ispada gori od prethodnika.
Uostalom, na istom tom mestu u Čikagu je Vilijam Klinton prihvatio demokratsko imenovanje 1996. godine. U jednako napetoj atmosferi, „Čovek nade“ (rođen je u Akanzasu u mestu Hope što znači nada) se obavezao da će izgraditi „most ka 21. veku“, što je bila veličanstvena vizija puna obećanja za budućnost. Mlad, pametan, optimista, uspeo je da osvoji drugi mandat. I, izgradio je taj most: sporazume o slobodnoj trgovini zbog kojih su čitave regije u zemlji ostale bez industrije i program finansijske deregulacije koja je vodila pravo u krizu iz 2008. Idealisti, hvala vam.
Prisustvo na četiri dana konvencije demokrata je, uprkos prividu, pre bilo test izdržljivosti nego zadovoljstvo. Ne samo da je hrana bila skupa i loša već je trebalo dugo tražiti mesto koje je uz to bilo i neudobno. Na zbunjujuću službenu hijerarhiju uspostavljenu među učesnicima nadovezivala se još nedokučivija poluslužbena hijerarhija („sistem kasta zasnovan na primanjima“, da preuzmemo izraz novinara Dejvida Sirote). Demokrate su, očigledno, želele da svoju filozofiju upravljanja državom prenesu i na raspored sedenja u sali.
Gledaoci su se osećali kao u beskrajnoj TV reklami. Dani su prolazili a ništa se nije spontano događalo. Sve je bilo napisano, iscenirano, izračunato u minut. Bez pitanja iz publike. Ni traga neslaganja. Gomila je aplaudirala na zapoved i neumorno izvikivala iste slogane („Nema povratka na staro“, „Kada se borimo, pobeđujemo“). Mehanizam je bio savršeno podmazan.
S obzirom na to da mediji već mesecima spominju opasnost od oštrih prepirki u pogledu Gaze i pitanja zaštite životne sredine, te da su svi govori morali biti na brzinu prepisani kako bi se u obzir uzela promena kandidata, prilično je neverovatno što negde nije zapelo. Međutim, gledano sa tribina preko kojih su non-stop prelazila stroboskopska svetla, taj dugi niz drugorazrednih političara koji je čitao tekstove sa „idiota“ postajao je dosadan poput izbora za mis gde sve takmičarke počinju da liče jedna na drugu. Već od drugog dana se činilo da je šteta trošiti olovku na zapisivanje onoga što govore.
U tom moru opštih mesta zapamtićemo nekoliko neumesnih kombinacija nalik samoj politici demokrata. Tako je pevačica Pink otpevala „What about Us?“ (A mi?), pesmu oštrih reči o izdaji naših vođa. Šta će biti s „milijardom divnih duša“ sad kada smo prevareni? pitala se. „Sa svim izneverenim obećanjima o lepšoj sutrašnjici? […] Sa svim planovima što su propali?“
Slušajući te beskrajno tužne reči, na tren se moglo pomisliti da će demokrate poslati jednog od svojih na pozornicu da prizna sve promašaje nakupljene vremenom. Ali nisu. Čim se pesma završila, na ekranima je prikazan video u kom je istaknuta privrženost potpredsednice vojsci i „međunarodnoj stabilnosti“, ma šta to značilo. Potom je izašao Mark Keli, senator iz Arizone, podsetio je na godine provedene u vojsci i naložio ushićenim demokratama u parteru da se vrate vojnoj disciplini. Nakon njega je nekadašnji ministar odbrane Leon Paneta naveo reči Ronalda Regana i (…)
PRETPLATITE SE NA LE MONDE DIPLOMATIQUE NA SRPSKOM – MESEČNA PRETPLATA 300 DINARA, ILI GODIŠNJA PRETPLATA 2.500 DINARA.
ZA PRETPLATU KLIKNITE OVDE.
ČITAJ VIŠE, ZNAJ VIŠE.
Tagovi
