Bila je subota, pola sata do ponoći, poslednja nedelja u oktobru, noć kada kazaljke treba vratiti sat vremena unazad, da bi se uštedelo nešto čega više skoro i da nema, dakle energije, da bi se patilo i mučilo po dnevnom svetlu, nikako po veštačkom, sat vremena duže i tokom zime, da bi se stalno kralo i otimalo od nečega čega nema, dakle, života, i da bi se odlagalo ono što ne može da se izbegne, dakle, besmisao, tad se izmišljaju budalaštine kao što je ova jesenja, na primer, i ona druga, prolećna, i ovde moramo da prekinemo Naratora koji je utonuo u svoja lupetanja i prepustio se još jednom monologu, iako to sada nije bilo predviđeno, niti je sada momenat za to, jer je Fricu, koji se istuširao, obukao čistu belu majicu i smestio se u krevet u spavaćoj sobi, pokrio se jorganom, i samo jednu stvar je želeo, da se ujutru ne probudi u srebrnoj mantiji sa natpisima na njoj, dakle, u pola sata do ponoći, čuo se Fricov telefon, stigla mu je poruka: „Dugo sam razmišljao da li uopšte da ti se javim, i da budem iskren, da li ikada više da ti se javim u životu, ti nisi osoba kojoj čovek uopšte i treba da se javlja, ne želim nikoga da krivim, da na nekoga pokazujem prstom i da ga osuđujem, ali ti jesi taj koji je razjebao svima život, i meni, i majci Dobrili, čak i Kinezu Liju, svima sa kojima si ikada bio u bilo kakvom kontaktu i imao bilo kakav odnos, jer tvoj sebičluk, kao i nedostatak bilo kakve želje da se drugome barem malo prilagodiš, i kad kažem malo, zaista mislim na mrvu, na atom, na zrno, na mikročesticu… prosto je neverovatno koliko nemaš u sebi ničega za nekog drugog, ni malo, ni zrno, ni mrvu, ni atom, ni mikročesticu… to sam već rekao… da od sebe odvojiš i daš za drugog.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 31. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
