Najsloženiji proizvod jugoslovenske industrije je dvomotorni avion „orao“. Pola veka od prvog leta prototipa navršava se 31. oktobra, ali i sada od 115 izrađenih primeraka za jugoslovenske potrebe preostalih 12 leti sa oznakama Srbije.
Pred kraj 1960-ih godina ambiciozno se ušlo u razvoj aviona visokih podzvučnih brzina (može da leti brže od zvuka, ali u poniranju). Početni taktičko-tehnički zahtevi, polazna osnova za svaki novi projekat, definisani su 1967. godine u Zemunu, u komandi RV i PVO. Prema tom dokumentu očekivalo se da domaća industrija obezbedi dvomotorni jurišnik. Početkom 1968. godine otvoreni su pregovori sa britanskom firmom Rols-Rojs, poznatom po prestižnim automobilima, ali radili su oni i na avionskim motorima još od Prvog svetskog rata. Doduše, za „orla“ ponudili su novu varijantu „vajpera“, turbomlaznog motora koji je prvobitno nastao u firmi Armstrong Sidli koju je 1960. progutao Bristol Sidli i šest godina kasnije konačno Rols-Rojs.
Za jugoslovenske avione „galeb“ i „jastreb“ nabavljani su motori „vajper“ i iskustva su bila vrlo dobra, te zato nije iznenađenje da se išlo na provereno i za „orla“ izabran je motor serije 600 nazivnog potiska od 4.000 funti (1.779 daN).
U vreme kada se u VTI u Žarkovu radilo za crtačkim stolovima na razradi konfiguracije novog aviona, 1968. godine poleteo je francusko-britanski jurišnik „jaguar“, visokokrilac za prodore u dubinu protivnika na malim visinama sa visokim podzvučnim brzinama. Taj avion ostavio je vrlo snažan utisak na RV i PVO i VTI, i zato su u prvim analizama ranih konguracija budućeg „orla“ došli do rešenja koje bi se uslovno nazvalo jugoslovenskim „jaguarom“ prilagođenim limitiranim ekonomskim i tehničkim potencijalom zemlje.
Analize su išle u korist lakog okozvučnog lovca-bombardera jer su u RV i PVO cenili da će takav avion predstavljati svrsishodno rešenje u periodu od 1975. do 1985. godine kada se predviđalo da će biti na vrhuncu (ko bi tada poverovao da će da leti i 2024. godine) ako se racionalno primeni na malim i srednjim visinama za zadatke podrške ili kao frontovski lovac protiv podzvučnih letelica. Ukazivalo se na to da i „jaguar“ naoružan za vatrenu podršku postaje podzvučni avion i da nadzvučnom brzinom može da leti samo na velikim visinama kao avion za obuku i eventualno frontovski lovac. Na osnovu takvih argumenata u RV i PVO zaključili su da „avion nadzvučnih performansi nema nikakvih prednosti“ u slučaju primene klasičnog borbenog tereta.
U taktičko-tehničkim zahtevima RV i PVO iz 1969. godine definisane su četiri varijante „orla“ koje su kasnije i uvedene u naoružanje – 1. jurišnik za dejstva u taktičkoj dubini u jednom naletu, 2. izviđač za dnevno i noćno aerofoto-snimanje, 3. dvosed za borbenu obuku i 4. izviđač dvosed.
U jednoj analizi iz 1968. godine navodi se da se očekivalo da „orao“ košta samo jednu trećinu cene „jaguara“ – precizno 32,7-36,8%. U Žarkovu od vojnog vrha dobili su zeleno svetlo za rad na pretprojektu i izradili su 1969. godine i drvenu maketu aviona u razmeri 1:1.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 31. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
