Kako je izgrađen i ko je spasio Stari savski most

Ono ubrzanje koje vozač svojom papučicom za gas proizvede, kad tramvaj krene da klizi preko metalnih, sada već zarđalih, šina koje proizvede najfiniji i namiliji zvuk škripanja, jedini koji ne izaziva jezu čitavog tela od neprijatnosti, kao i zveckavi zvuk sirene koji pritisne kao znak protesta vozaču ispred sebe, neće se više čuti sa mosta koji već 40 godina nosi šine koje su postalo njegovo obeležje, kao što je i on sam postao obeležje ovog grada.

Svaka popdnevna, dnevna ili predvečerska šetnja obalama Save biće uskraćena za tu divnu buku, koja bi nadjačavala svaki razgovor ljudi ukoliko bi vam se posrećilo da se baš u tom trenutku, kada tramvaj prolazi, nađete ispod ovog mosta i osetite blago podrhtavanje betonskih i čeličnih konstrukcija.

Tako će ovaj deo grad, odlukom nekih visoko pozicioniranih političara, ostati uskraćen za muziku još dve tramvajske linije.

A razglednica Beograda više nikada neće izgledati isto. Zelena, metalna konstrukcija koja je povezivala stari i novi deo našeg grada – Stari savski most, odbrajava svoj poslednji dan u svojoj staroj funkciji na starom mestu. I, evo, nakon poslednjih atubousa sa iste adrese, tramvaj kreće, poslednji put preko šina koje su postavljene pre četiri decenije na jednom od monumentalnih simbola Beograda.

Kako je izgrađen Stari savski most?

Pre ovog mosta, od koga se ovih dana opraštamo, u Beogradu postojao je jedan drugi most. Pet godina pre Drugog svetskog rata, tačnije 1934. godine, izgrađen je Most kralja Aleksandra, koji je povezivao stari deo Beograda sa Zemunom, otuda je bio poznat i Zemunski most. Ali kako je počeo rat, most je vrlo brzo srušen. Sedam godina nakon što ga je Pavle Karađorđević otvorio, zbog ratnih razaranja ovaj most doživeo je tragičan kraj 12. aprila 1941. godine. U cilju sprečavanja prelaska nemačkih oružanih snaga na drugu stranu, post je dignut u vazduh od strane vojske Kraljevine Jugoslavije u aprilskim borbama.

Razni su mitovi i priče kružile oko spomenutog mosta, da ga vuče neko prokletsvo. U tim pričama išla je u prilog činjenica da je most izgrađen na ostacima nekadašnje džamije, koja se nalazila tačno na mestu gde je danas noseći stub Brankovog mosta na desnoj obali Save.

Nakon što je srušen Most kralja Aleksandra, Nemcima je pod hitno bio potreban nov most, neophodan za prebacivanje trupa i opreme iz jugoistočne Evrope. Tada se rekonstrukcija mosta i popravka činila kao mnogo veći i zahtevniji posao, pa su Nemci rešenje pronašli u Žablju. Na tom mestu, s ciljem da premosti Tisu, su donešeni delovi novog mosta u proizvodnji nemačke firme „C. H. Jucho”. Međutim, Nemci su shvatili da je most u Beogradu daleko potrebniji pa je nesuđeni žabaljski most hitno prebačen u naš grad. Ubrzo sklopljen i montiran, već 1942. godine povezivao je dve strane Beograda i pušten je u saobraća. To je bio, danas pozanati, Stari savski most.

Međutim, za vreme rata, nacistički vojnici imali su drugačije ime za naš most. Kako je planirano da Beograd dobije ime „Prinz Eugen Stadt“, odnosno Princ Eugenov grad, koji je učestvovao u drugoj opsadi Hazburške monarhije Beograda 1717, godine, Savski most Nemci su tada zvali Most princa Eugena.

Pre 80 godina, te noći 20. oktobra 1944. godine, kada je Beograd oslobođen, spašen je i Stari most, čije su miniranje nemci planirali upravo za to veče. Postoji nekoliko priča o tome ko stoji iza herojstva spašavanja zeleno lučne saobraćajnice sa osam stubova.

Spašavanje mosta

Jedan od najpoznatinij priča o spašavanju mosta jeste mit o penzionisanom profesoru Miladinu Zariću. Kako legedna kaže, Zarić je živeo u Karađorđevoj ulici broj 69, kada je jedne noći sa prozora svoje kuće, dok je Beograd bio u piku borbe za oslobođenjem, video da nemački vojnici miniraju Stari savski most. On je odlučio da to spreči, pa se sa kutijom alata upitio ka tamo. Dalje priča ide, da je Zarić uspeo da dođe do mosta i preseče kablove koji su već goreli, što je učinio “pionirskim ašovčićem”. Iako postoje neisaglašene verzije i razne varijacije priče o Miladinu Zariću on je svakako ostao, zajedno sa Savskim most, simbol ovog grada.

U drugoj verziji o spasilačkoj misiji Savskog mosta glavne aktere čine Zemunci Nikola Milovančević i Krsta Vučić. Postoji teorija da je most mogao da se deminira samo sa zemunske strane, pa se tako veruje da je spomenuti dvojac podmitio nekog domobrana kako bi deminirali most. O njihovom herojstvu napisao rad je i Milorad Tončev koji je objavljen u Institutu za savremenu istoriju, kao i u svojoj knjizi „22. srpska kosmajska brigada”.

Treća verzija o spašavanju mosta našla se na stranicama Politike u članku iz 1964. godine. Pod naslovom “Kako je spasen Savski most”, u sećanjima Aleksandra Aleksejeviča Matuškina, člana vojnog saveta dunavske flote SSSR, dobili smo priču o spasavanju mosta od strane mornana Sovjetske Dunavske flote.

“Brodovi su došli u pravi čas. Jedinice Crvene Armije i Narodnooslobodilačke vojske lomile su poslednji otpor Nemaca u gradu. Bežeći prema Zemunu, neprijatelj je minirao savski most. Brodovi dunavske flotile koji su dejstvovali od ratnog ostrva dobili su zadatak da po svaku cenu spreče rušenje mosta, jer bi to imalo velike posledice za dalji razvoj operacija. Gađajući iz svih topova i neprestano zasipani kišom kuršuma, brodovi su smelo jurnuli ka mostu i prerezali sve kablove koji su vodili do eksploziva”, sećanja su Aleksandra Matiškina u članku starom 60 godina.

Zbog zasluga za spasavanje Savskog mosta i njegovo razminiranje kapetan druge klase Crvene armije Grigorij Ohrimenko postao je narodni heroj Jugoslavije, a kontraadmiral SSSR Aleksej Matuškin je odlikovan Ordenom zasluga za narod.

Rušenje Starog savskog mosta sprečeno je pre 80 godina. Uz most Ludendorf na Rajni, on je ostao jedini veliki most u Evropi koji Nemci u povlačenju nisu uspeli da sruše. Pošto se zbog velikih oštećenja Ludendorf srušio, samo deset dana nakon što ga je saveznička vojska zauzela, Stari savski most ostao je jedini veliki evropski most koji je izbegao rušenje prilikom nemačkog povlačenja.

„Mostovi nisu samo obične građevine od kamena, betona ili željeza kojim se premošćuje neka reka… Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kome se ukršta najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno i zlo„… dok se u pozadini sve tiše i tiše čuje škripanje tamvajskih šina…