Rodbina, i moja i njegova, ove starije malo dalje generacije, babe, dede, strine i ujaci, prvi put upoznaju bebu. Odmah nakon početnog nadmetanja u komplimentima, joj što je slatka, ma kako slatka – misliš lepa, još nismo ni seli kad kreću s presliškom: Jeste li uspeli da je odviknete ili i dalje spava s vama u krevetu? Isprva ne razumem na šta misle. Koga je to trebalo da odviknemo i od čega? Kad shvatim na koga misle, pitam ih, zar nije premala da je od bilo čega odvikavamo? Taj glagol mi nikako ne ide uz bebe, ta bića koja su tek sletela na zemlju. A kad smo već kod zajedničkog spavanja, mi smo ti koji su je stavili s nama u krevet tako da tehnički, mi smo ti koji bi trebalo da se odvikavaju.
Ali ne, evo već tri meseca se uspešno ne odvikavamo jer nam je lepo da spavamo zajedno kao što je, ne sumnjam, i njoj. Kad to kažem, neko od rodbine uplašeno me pita: A šta ćete da radite kad sutra s tri godine i dalje bude želela da spava s vama? A ja odgovaram: I dalje će spavati s nama, ako to bude želela. Uzdasi užasa, panike, a od hrabrijih i negodovanje. Kakve strašne stvari od današnje omladine.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 07. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
