Ta novosadska nadstrešnica na železničkoj stanici. Koliko je samo njih već napisalo da su toliko i toliko puta bili na tom istom tragičnom mestu na kojem se nisu našli u tragičnom trenutku, tog petka u 11.55, pet do dvanaest. N. I. mi je rekla da je tu stalno sedela i čekala voz. R. Č. je napisao da je pokupio bicikl pod tom nadstrešnicom sat-dva pre nesreće. Nadstrešnice su do tog jezivog petka bile asocijacije za „Daj da zapalimo jednu, pa onda idemo“.
Iskreno, samo sam jednom bio ispod te nadstrešnice. Posle Exita 2013, lila je kiša posle koncerta Najla Rodžersa, čekao sam minibus za Beograd, i sklonio se. Neukusno mi je pisati o toj nadstrešnici jer te žrtve, te tragične sudbine tog petka u pet do dvanaest, i onda ko sam ja da pišem da sam bio i ja tu. Ovde želim da pišem kako se menjaju lokacije ili dobijaju drugi „izgled“ posle katastrofa. Recimo ta stanica u Novom Sadu mi je oduvek bila neko divno mesto kroz koje projurim jer idem na koncert, pa crveni dabldeker u dane Exita koji te sačeka kada izađeš iz stanice.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 07. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
