Odavno sam prestao da verujem u isceliteljske moći muzike; odavno sam, zapravo, prestao da verujem u isceliteljske moći čega bilo – sem ponekih tableta protiv bolova u leđima, mada i na njih čovek ogugla – pa ni muzika ne bi trebalo da predstavlja preveliko iznenađenje.
Nekada davno, mislio sam da muzika može da promeni svet, potom bih se zadovoljio stavom da muzika može da promeni makar nečiji stav, pa tako i neku osobu. Godinama pošto me je taj idealizam prošao, i dalje sam pokušavao da muzikom izlečim tugu, slomljeno srce i poneki mamurluk; na kraju je ostala muzika kao takva, sama za sebe, sama po sebi.
Bio je, onda, taj koncert, i bilo bi jednostavno reći da nije izlečio ništa, jer mu to nije bila ni namera. Muzičar je Englez, od one sorte duhovitih Engleza zbog kojih zavolite tu zemlju i pre nego što zavolite njen fudbal i njenu muziku; prostor je mađarski, mada je bilo najmanje Mađara u publici. Mnogo više sunarodnika Franka Turnera, kojima je Pešta postala nešto poput vikendice, ponešto Hrvata i Slovenaca, i nas nekoliko iz Srbije. Među njima i nekoliko ljudi iz Novog Sada, i dok čekamo da završi predgrupa, grejemo se oko džentrifikovanog bureta u koje je neko naložio iverice, jedemo džentrifikovane burgere, i pričamo o onome što se dogodilo u njihovom gradu, što je moglo da se dogodi u svakom našem gradu.
Ljuti su, sasvim očigledno, besni zbog onoga što se desilo u Novom Sadu i nekako usput besni i na Beograd, i uopšte nemam utisak da nisu u pravu i da je posredi ono standardno zadirkivanje kako im je Budimpešta najbliža metropola i kako ima previše mostova što vode na jug. Ovo je druga vrsta gneva, gotovo očajnog i očajničkog; u jednom trenutku pomislim na sve Engleze, Velšane, Slovence i Mađare oko nas i kako bi im zvučalo kada bismo im preveli pola tog razgovora, kada bismo im rekli da je neko čekao voz na svečano otvorenoj stanici i onda ga više samo nije bilo.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 07. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
