„Pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima u Sjedinjenim Državama je loša vest za Evropu. Pitanje je samo koliko loša.“
Ovako svoju kolumnu za Gardijan započinje novinar Pol Tejlor. Kako dodaje, Evropljani će zbog Trampove politike patiti strateški, ekomonski i politički.
To je politika „Amerika na prvom mestu“, nepredvidiva u poslovima sa ostatkom sveta. Podrivanje NATO alijanse, ohrabrivanje neliberalnih nacionalista, transatlantski trgovinski rat i bitka oko regulacije društvenih mreža, veštačke inteligencije i kriptovaluta – samo su neki od rizika koje donosi Trampov drugi predsednički mandat.
Evropa je „pritisnuta“ američko-kineskim trgovinskim sukobom. S jedne strane je pritisak i potencijalna namera Vašingtona da prekine ekonomske veze sa Pekingom, dok bi s druge strane jeftina kineska roba, preusmerena sa američkog tržišta, mogla da preplavi Evropu.
A ti ozbiljno zategnuti transatlantski odnosi dočekali su Evropu u tretnutku kada je posebno krhka.
Ekonomije njenih zemalja zaostaju za SAD i Kinom u inovacijama, investicijama i produktivnosti. Nemačka i Francuska su posebno oslabljene političkim krizama.
Širom Evrope raste uticaj desničarskih populista koji igraju na kartu strahova njihovog stanovništva, pre svega od globalizacije i migracije.
S druge strane, tu je i pritisak Rusije, čije trupe ne odustaju od borbe sa Ukrajinom.
Teško da bi evropske zemlje mogle, čak i ujedinjene, da se „odbrane“ od republikanske administracije koja preti višim carinama na svu njihovu robu. Njihova složnost neće pomoći ni po pitanju Ukrajine koju Tramp preti da će „baciti niz vodu“. Ako je za verovati njegovim predizbornim obećanjima, izvršiće pritisak na Kijev da prihvati ruske uslove za okončanje rata.
Poljski premijer Donald Tusk je jedan od retkih lidera EU koji je orijentisan ka desnom centru. Izjavio je prošlog vikenda da „Evropa konačno mora da odraste i da veruje u svoju snagu“. Iako je jedini koji je ovo izjavio, nije usamljen u uverenju da Evropa, podstaknuta Trampovom pobedom, mora da učini više za svoju kolektivnu snagu, za odbranu i da izgradi jači evropski stub NATO-a. Francuska se dugo zalagala za takvu „stratešku autonomiju“, ali su mnoge zemlje EU i dalje oprezne prema svemu što bi moglo da oslabi transatlantsku vezu.
Zemlje Evropske unije zajedno sprovode trgovinsku politiku i Evropska komisija već nedeljama unazad ima tim koji se pripremao za Trampov mogući povratak. Oni razmatraju kako bi trebalo reagovati u slučaju carinskog spora.
Moglo bi da se ponovi i ono što je Tramp uradio za vreme njegovog prethodnog mandata, a to je dobijanje naklonosti Bele kuće i pokušaj da obezbedi bolje uslove za pojedine evropske zemlje. A to sve kao usluga za uslugu (u zamenu za njihovu kupovinu američkog oružja).
Ursula fon der Lajen je čestitala Trampu na pobedi, prilikom čega je naglasila i da „milioni radnih mesta i milioni u investicijama, sa obe strane Atlantika, zavise od dinamike i stabilnosti američko-evropskih odnosa“.
Trampova pobeda podseća Evropljane i na neizvesnost NATO alijanse, s obzirom na to da je on više puta napomenuo da bi napustio savez zbog malog doprinosa ostalih zemalja. Kongres je već usvojio zakon koji otežava povlačenje SAD iz alijanse, ali njega kao predsednika ništa ne može sprečiti da potkopa njegov legitimitet. Tako što će na primer odbiti da brani neku od evropskih zemalja od Rusije.
Jedan bivši zvaničnik EU rekao je da bi Tramp ohrabrivao nacional-populističke lidere poput Viktora Orbana, Roberta Fica i Aleksandra Vučića, kao i to da bi mogao da povuče evropske konzervativce još više udesno.
Tagovi
