Dve nedelje su prošle od podneva koje je – ako je – promenilo Srbiju, odnelo 14 života i ranilo tri osobe. Dogodila su se i četiri protesta – poslednji u ponedeljak uveče u Beogradu. Jedini konkretan potez do utorka po podne, i pored „apela“ predsednika Vučića iz Dubaija da se podnese još koja ostavka, bila je ona ministra Gorana Vesića.
U međuvremenu, javnost nije ni za korak bliže odgovorima na pitanja kako se tragedija dogodila i kako je moguće da bezbednost javnih objekata bude tako nemarno shvaćena. Zašto je nadstrešnica zaboravljena tokom rekonstrukcije i da li je bilo propusta u toj fazi ili, kako su pojedini mediji govorili, u procesu izgradnje? Ako je zaista bilo kako pričaju, zašto je sve to prošlo neopaženo?
„Ono što je rađeno duž naše bivše zemlje, i u Novom Sadu, i na Sajmu, i u Hrvatskoj ili Sloveniji, to su bili vrhunski dometi inženjerije“, kaže za Nedeljnik Goran Vojvodić, arhitekta i profesor Arhitektonskog fakulteta. „I inženjer koji je projektovao novosadsku železničku stanicu potpuno je ciljano uradio šta je uradio. On je arhitekta sa inženjerskom estetikom i negde je promišljanjem napravio interesantnu, zahtevnu i vrlo inovativnu konstrukciju u tom vremenu.“
Osim što ima funkcionalnu svrhu, železnička stanica nikada nije bila samo „zgrada sa funkcijom“. Simbolizuje inženjersku kreativnost i estetsku viziju svojih arhitekata. Zbog toga je, tokom rekonstrukcije, bilo neophodno voditi računa i o očuvanju prvobitnih arhitektonskih zamisli i korišćenju materijala koji odražavaju vreme u kojem je objekat izgrađen.
Nasuprot tome, dodaje profesor, ovde se radi o potpunom nedostatku profesionalizma svih učesnika.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 14. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
