Početkom rata u Jugoslaviji, napustio je zemlju i otišao u London, posle jednog povratka kada se mimoišao sa vojnim vozilom koje je došlo po njega. U Londonu je proveo više od deset godina i tamo snimio svoju, muzičku verziju „Romana o Londonu“ – album „ID“. Emigrantski život, teške note i rime.
Nedavno je sa Zoranom Predinom krenuo u muzičku avanturu „Analogna rasa“. Snimili su istoimeni album a 19. novembra u Zadužbini Ilije M. Kolarca imaju koncert sa gostima. Album sam preslušao kod kod njega u studiju Art Depo, koji je porodica kreativnih radionica gde deca i mladi svih uzrasta mogu da uče i usavršavaju različite umetničke veštine, i gde slavni gosti podučavaju najmlađe.
Kako je izgledo život u Londonu, kako je taj grad izgledao tada, devedesetih kada je u njega došao, kako i zašto se vratio u Beograd, ispričao je Nikola Čuturilo za Nedeljnik.
***
Kako je izgledao tada London? Došli su mnogi sa Balkana. Kako je bilo u Londonu dočekati 5. oktobar 2000? Kasnije si se i vratio u Beograd? Da li je bilo velike nade kada je avion stigao sada u suprotnom pravcu?
London je devedesetih godina bio pulsirajući multinacionalni grad koji ne spava, grad prepun izazova svake vrste, bezbedan grad. Za nekog mladog sa konkretnom idejom i ambicijom to je bilo idealno mesto za novi život. Ekonomija je bila u usponu, krenuo je Premijeršip i tresao je britpop! U tom i takvom megapolisu si međutim lako mogao da budeš i najusamljeniji čovek na svetu. „U svetu koji nema vremena da razume i da oseća“, jer ti tu padneš kao još jedan padobranac bez prtljaga, sam sa svojom tužnom pričom. A ta priča je klasika, ludilo preživljavanja, snalaženje, samoobmana, potraga za poslom, akcenat koji te pozicionira, neprestano preispitivanje, da li i koliko ostaješ, vesti od kuće, opijanje… retki trenuci opuštanja i sreće. Život međutim ne zastajkuje i uvek je pun iznenađenja.
Jednom prilikom krajem devedesetih u bašti neke kafeterije upoznam mladi par iz Bosne. Pažnju mi je skrenuo sportski dvosed iz kog su izašli mladi, nasmejani i lepi kao lutke. Reč po reč saznam da su izbegli pre sedam godina, da su se školovali u Londonu i u međuvremenu postali državljani Britanije. Sve bitno u životu im se tu dogodilo, srećni su i puni planova. Zauvek ću pamtiti njene reči: „Nama ništa bolje od rata nije moglo da se dogodi.“ Moj povratak u Beograd bio je što se mene tiče očekivan. U svojoj glavi ja se nikada nisam iselio niti pomislio da pustim koren. Samo sam se sakrio u svoj imaginarni svet dok u njemu nije postalo pretesno. Onda su me zagolicali prsti i bilo je vreme da promenim žice na gitari!
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 14. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
