Dionisije I je bio tiranin koji je vladao Sirakuzom 38 godina. Živeo je u potpunoj raskoši, ali koliko je zapravo bio srećan?
Nekoliko vekova kasnije, rimski pisac i državnik Ciceron, pokušao je da odgovori na to pitanje u svojoj knjizi „Tuskulanske rasprave“ koja se bavila jednim od dvorana koji su laskali Dionisiju – čovekom po imenu Damoklo.
Damokle je tvrdio da niko ne može biti srećniji od Dionisija, s obzirom na svu moć, slavu i bogatstvo koje je imao u svojim rukama. Dionisije je zatim pitao Damokla da li želi da prihvati kraljevsku ulogu i sam proceni kakva je to sreća.
Čim je prihvatio dobio je zlatni krevet i sluge koje su tu da ispune sve njegove želje. Međutim, dok je uživao ležeći na svom krevetu, sa plafona je, iznad njegove glave, spušten mač, obešen za konjsku dlaku.
Damoklovo uživanje zamenili su opasnost i neizvesnost, jer nije mogao da se usredsredi ni na šta drugo osim na smrtonosno sečivo koje bi u svakom trenutku moglo da ga prepolovi.
Istina o Dionisijevom životu je, dakle, bila ta da je on samo omraženi tiranin, koji da, živi u luksuzu, ali i u neprestanom strahu za svoju bezbednost i budućnost koja je poptuno neizvesna. Damokle se izvinio i vratio svom skromnom životu.
„Nema sreće za onoga ko je pod stalnim strepnjama“, zaključio je Ciceron.
Legenda o Damoklovom maču, o kojoj piše autor Atlantika, sadrži jedan od najvećih životnih paradoksa: svi tražimo prilike i izobilje, ali te stvari neizbežno dolaze sa neizvesnošću i rizikom, koje inače mrzimo.
Izgleda da moramo da biramo između nepredvidjivosti avanturističkog života i dosade koja prati sigurnost i predvidljivost. Ovaj drugi je skromniji način postojanja.
A da li je ovo zaista istina?
Umesto toga, treba da razumemo kako da upravljamo neizvesnošću osim da je izbegavamo. Jer možemo da se izvučemo i zaobiđemo oštricu mača.
Naučnici su otkrili da je stanje neizvesnosti koje psiholozi nazivaju „netolerancijom na neizvesnost“ nešto što prirodno mrzimo. Taj osećaj nas parališe, i to kroz anksioznost, i tera nas da trošimo vreme i energiju na traženje predvidljivosti.
Ekonomisti koriste sličan termin – „odbojnost prema neizvesnosti“ sugerišući da ona može da pokvari ulaganja, posebno ako su rizična, što bi potencijalno uticalo na veliki pad profita.
Nesigurnost stimuliše kompleks cingularnog korteksa-amigdala mozga, što mozgu signalizuje pretnju i nelagodnost, koja je odgovor na stres.
Kada nesigurnost ne može da se reši, to može da dovede do visoke koncentracihe glukokortikoida u krvi i samim tim problema kao što je nesanica. Ljudi sa višim stepenom neuroticizma su manje spremni da budu i čekaju u stanju neizvesnosti.
Iako je neizvesnost sve samo ne prijatna, ona ima evolucionu osnovu. Da su naši preci zanemarivali ovo stanje, malo je verovatno da bi gene preneli na potomke. Međutim, oni nisu mislili na nas već na sopstvenu sigurnost.
Neprijatnost u vezi sa neizvesnošću zapravo dolazi odatle što mi mentalno, pridajemo preveliki značaj neželjenim i negativnim ishodima. I to je samozaštitna osobina jer su dobri ishodi lepi, a loši mogu biti smrtonosni. Tako da dosta obraćamo pažnju na ono što bi moglo da se desi.
A istraživači ove pristrasnosti kažu da ona ne mora da bude strogo racionalna, već da može da nas navede do netačne procene, pa čak i do iskrivljivanja istine.
Istraživanja su pokazala da ljudi negativna uverenja posmatraju kao verodostojnija od pozitivnih.
Sve u svemu, netolerancija na neizvesnost u kombinaciji sa pristrasnošću negativnim procenama može da snizi kvalitete naših života i da nas navede da propustimo bitne prilike samo zato što imamo strah od negativnog ishoda.
Strah od društvenog odbacivanja može da nas spreči da pozovemo nekoga na dejt i propustimo šansu da pronađemo ljubav svog života.
Urođena anksioznost može da nas spreči da odemo dalje od svog rodnog grada, van kojeg bismo imali brdo dobrih prilika, i gde bismo bili daleko srećniji.
Cilj ne treba da nam bude da iskorenimo netoleranciju prema neizvesnosti kako bismo preuzeli bilo kakav rizik. Umesto toga, treba da naučimo kako da upravljamo svojim strahom od neizvesnosti, odnosno, kako da on ne upravlja nama.
To znači da treba da promenimo način na koji vidimo ishod naših neizvesnih okolnosti. To radimo tako što jednostavno razmislimo o neizvesnošću u situaciji sa kojom se suočavamo. Recimo, imate posao na kojem ste zadovoljni, ali ste primetili da tu nema strasti. Stalno gledate nove oglase za posao, ali ne šaljete CV jer se plašite gubitka sigurnosti koju imate.
Drugim rečima, promena posla bi mogla da donese neizvesnost. Međutim, kako sugerišu istraživanja, promena posla bi mogla da bude prednost, koju mi nesvesno potiskujemo i zanemarujemo. To bi mogao da bude posao u kome zaista uživamo.
Da biste pravili bolje procene napišite listu prednosti i mana – onoga što biste dobili i onoga što biste izgubili rizikom koji preuzimate.
A onda razmislite koliko su verodostojni ti troškovi i prednosti: kolika je verovatnoća da ćete ostati privremeno nezaposleni, ili koja je verovatnoća da će vam se novi posao više dopasti?
Kada procenite sve, donesite odluku, da li skačete ili ostajete. Na kraju krajeva, sigurno ćete biti manje opterećeni nelagodnošću jer ste radili na donošenju odluke i jer ste mirni, a ne paralisani anksioznošću.
Još jedna zanimljiva stvar koju su istraživači otkrili jeste da ljudi s godinama postaju sve manje pristrasni negativnim gledištima. Starenjem pozitivne emocije rastu a negativnih je sve manje. Stariji ljudi više obraćaju pažnju na pozitivne afirmacije i češće ih pamte od mlađih.
Iako je Damoklu dao, kakvu takvu, zastrašujuću lekciju, sam Dionisije nikada nije dočekao strašan kraj. Nije poginuo od oštrice mača, iako je bio najgori tiranin. Umesto toga, umro je u svom krevetu u 65. godini, što je tada bila velika starost.
Da li je, s godinama, uspeo da izbegne svoju emocionalnu nesigurnost, to Ciceron u svom delu ne govori. Ali ti možeš.
