Ako ne bude rata, onog rata koji je toliko veliki da se ta reč ne sme pisati velikim slovom, ako ne bude nikad takvog rata, dakle, možda će se svejedno ostvariti poneki scenario iz filmova i knjiga koji govore o apokalipsi. Suštinski mnogo strašniji žanr od onog prosejanog velikim pečurkama govori o dugotrajnom propadanju, o prirodi koja je trpela i trpela a onda više nije trpela; lakše bismo se pomirili, valjda, da postanemo zombiji preko noći nego da nas uništavaju prirodne nepogode, malo-pomalo.
U toj (ne)dalekoj budućnosti, ukoliko još bude bilo interneta, ukoliko bude makar novina ili se vesti budu širile oko vatre, potomci će sigurno biti ljuti na nas, ali pre svega će im biti smešno.
Čitaće, tako, na nekom papiru koji nanese uragan, čitaće o čuvenom COP, klimatskoj konferenciji koja se svake godine održavala u nekoj tački planete, čitaće i češaće se po glavi. Malo od nervoze, malo više od licemerja, onog što ume da bude zarazno.
Eto, taj COP29, čuven i po tome – dozvolite nam malo buljenja u kristalnu kuglu – što je bio poslednji. Dobro, verovatno neće biti, preveliki je užitak trošiti tone i tone kerozina samo da bi se malo smucnulo po svetu, samo da bi se malo laktalo po hodnicima i obavljalo poslova koji nemaju nikakve veze sa zadatom temom, ali valjalo bi da bude poslednji. Jer COP29, taj godišnji samit o klimatskim promenama Ujedinjenih nacija, a čiji je zadatak da nas, kao, približi odgovoru na najegzistencijalnije od svih egzistencijalnih pitanja, odavno nema nikakvog smisla – kao, uostalom, ni cele UN – a ove je godine imao još manje.
Uostalom, još traje, traje i dok nastaju ovi redovi, trajao je i dok se onaj javljao iz Bakua, trajaće i kad ovaj broj uveliko bude na kioscima – i šta?
Pa ništa, samo je smešno, ili ipak jadno, ili oboje; počev od domaćina.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 21. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
