Novembra 1989. održan je poslednji – 14. kongres Komunističke partije Rumunije. Čaušesku je u toj terminalnoj fazi svog režima sarađivao sa mulama iz Teherana, divio se Gadafiju, „branio socijalizam“ i zalagao se za samit na kome bi se raspravljalo o krizi komunizma na evropskom Istoku. Čaušesku kao da nije video ni pad južnog ideološkog suseda – bugarskog diktatora Todora Živkova.
Za srpske suvereniste, obaranje Čaušeskua je retroaktivno „obojena revolucija“. Mada perverzne nostalgije ima i u Rumuniji. Zbog tranzicionih muka već 1999. Čaušesku je bio na čelu „najboljih“ lidera. Samo deset godina nakon što je vojska na Božić streljala njega i zloglasnu „prvu damu“ Elenu. Jon Ilijesku, „vođa decembarske revolucije“, u to vreme najviše je dogurao do trećeg mesta. Sećate se one parole „Tito – Čaušesku, Milošević – Ilijesku“? Mi smo prošli bolje u prvom deljenju karata, Rumuni u drugom. Na spisku „najboljih državnika“ nađu se i bivši predsednik Emil Konstantinesku, zatim kralj Ferdinand, maršal Antonesku, kralj Karol Prvi, kao i kralj Karol Drugi. Naravno, danas je apsurdno govoriti o bilo kakvoj realnoj nostalgiji za komunizmom u Rumuniji.
U Bukurešt je Čaušesku došao kao dete i tu je radio kao obućarski šegrt. Partiju je preuzeo posle smrti Georgea Georgiju-Deža 1965. Rumunski prijatelji mi cinično kažu da Čaušesku nikada nije bio toliko blizak Varšavskom paktu (otvoreno se distancirao 1968. povodom ulaska Sovjeta u Čehoslovačku) koliko je današnja Rumunija posvećena NATO-u kao njegova članica. Što definiše jasno i njenu poziciju prema ukrajinskom ratu.
I bitno je da je Rumunija odolela: kad sam tamo bio 2015, sačekale su me sve intenzivnije spekulacije da bi Rumunija mogla da prizna nezavisnost Kosova. I to se objašnjavalo američkim velikim pritiskom. A sve je počelo kad je rumunski premijer Viktor Ponta za kosovsku televiziju „Klan Kosova“ bio najavio tu mogućnost. Rumunija je 2008. odlučila da ne prizna Kosovo, a osim nje, pri tom stavu su i dalje Španija, Kipar, Slovačka i Grčka. Odluka Bukurešta ima specifičnu težinu jer bi mogla da bude okidač za širenje procesa priznanja kosovske nezavisnosti. Zemlje koje nisu priznale Kosovo to nisu učinile zbog Srbije, nego zbog svojih interesa. Pozicija velike mađarske manjine u Rumuniji deo je tih interesa.
Od ulaska Rumunije u EU, tu zemlju u potrazi za boljim standardom je prvih godina članstva napustilo pet (!!!) miliona građana koji su se razmileli po zemljama EU. S druge strane, Rumunija drugima postaje „odskočna daska“ zbog članstva. Na primer turskim firmama.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 21. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS