Američki milijarderi više od jednog veka utiču na međunarodne odnose. JP Morgan je pomogao američkim saveznicima velikodušno tokom Prvog svetskog rata odobravajući im pod povoljnim uslovima vrlo izdašne kredite. Rokfeler je bio glavni finansijer Društva naroda, preteče Ujedinjenih nacija. Džordž Soros je dobar deo svog bogatstva upotrebio za podršku demokratskih tranzicija istočnoevropskih društava. Međutim, niko od njih nije bio u stanju, kao Mask, da odlučuje direktno o ishodu jednog rata dozvoljavajući ili negirajući mogućnost zaraćenim stranama da koriste njegovu tehnologiju.
Mask nije prvi tajkun koji je postao integralni deo vlasti ili je značajno doprineo izboru predsednika SAD. Broj političkih mecena, finansijera, industrijalaca koji su nakon odigranih važnih uloga u izboru predsednika završili na izlaznim vratima Bele kuće prilično je dugačak, od Endrua Karnegija do Pitera Tila.
Karnegi je na prelazu iz 19. u 20. vek bio najbogatiji čovek na svetu i nije, bukvalno, podnosio demokratskog kandidata na predsedničkim izborima 1896. i 1900. godine Vilijama Dženingsa Brajana. Zato je finansirao veoma izdašno kampanje Vilijama Makinlija i Teodora Ruzvelta. Karnegi, budući da je imao veoma frekventne i kapilarne odnose sa brojnim šefovima država i vlada kao i sa krunisanim glavama, nadao se da će mu se Makinli i Ruzvelt odužiti tako što će ga nominovati za glavnog savetnika za spoljne poslove.
Štaviše, posle ubistva Makinlija, Karnegi je počeo da zatrpava novog predsednika Ruzvelta svojim razmišljanjima o mirovnim sporazumima, međunarodnim arbitražama, rešavanju gorućih planetarnih problema i predlozima kako da se dvadeseti vek pretvori u stoleće mira. Ruzvelt je uredno ljubazno odgovarao svom „dobrotvoru“ izražavajući divljenje njegovim idejama, međutim niti je imenovao Karnegija a nije ni primenio ništa od njegovih predloga u međunarodnim odnosima.
Mnogo gore je prošao Džon Rokfeler. Vlasnik Standard Oila, kompanije koja je kontrolisala dve trećine američkog tržišta energenata, i pored toga što je finansirao redovno izborne kampanje Ruzvelta i njegovog naslednika Vilijama Hauarda Tafta donacijama koje su se merile milionima dolara, nije uspeo da izbegne odluku Vrhovnog suda (većinu sudija su nominovali Ruzvelt i Taft) da ukinu monopol Standard Oila i rasparčaju ga na 34 različite kompanije.
Još eklatantniji primer je Vilijama Randolfa Hersta. Prvi medijski mogul u modernoj istoriji u prvoj polovini 20. veka imao je 28 dnevnih novina u svim najvećim američkim gradovima, 13 nedeljnika, radio-stanice, filmske žurnale, novinsku agenciju. Pred Herstovom medijskom imperijom, Maskov „X“ ili Mardokovo kraljevstvo su blede senke.
Herst je doveo Herberta Huvera u Belu kuću 1928. godine pošto nije mogao da oprosti Alu Smitu (predsedničkom kandidatu Demokratske stranke) što ga je onemogućio da postane kandidat demokrata za Senat. Međutim, „medeni mesec“ Hersta i Huvera trajao je vrlo kratko i prerastao je u otvoren rat. Tri godine su Herstovi mediji „pucali“ i iz svih oružja na Huvera što je i rezultiralo pobedom na predsedničkim izborima Frenklina Ruzvelta 1932. godine, jednom od najubedljivijih u istoriji SAD.
Ali Herstove ambicije i karakter su neizbežno vodili ka sukobu sa najdugovečnijim američkim predsednikom. Ruzvelt je brzo zaboravio dobre usluge „Građanina Kejna“ – Herst je bio ličnost koja je poslužila kao inspiracija Orsonu Velsu za filmsko remek-delo „Građanin Kejn“ – i nije uslišio nijednu Herstovu preporuku za imenovanja u administraciji ili zakonski predlog. Štaviše, pustio ga je da čeka dva meseca da bi ga pozvao na sastanak, i to u privatnoj formi. Herst se naljutio, odbio poziv i počeo je svoj novi krstaški pohod. Međutim, ovog puta je izgubio.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 21. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
